Vredne ruke Gordane Tanasić iz Noćaja

Od strane Ozon
0 komentar

Gordana Tanasić iz Noćaja povrtarstvom se bavi intenzivno, a prema sopstvenim rečima još uvek amaterski, već skoro punih 14 godina, tačnije od 2003. godine.

Čitava priča oko bavljenja povrtarstvom krenula je nakon što je propala mitrovačka firma “Matroz”u kojoj je bio zaposlen njen suprug i kada odlučuju da podignu prva dva plastenika veličine od oko 350 metara kvadratnih.

“Ljubav prema povrću, odnosno prema povrtarstvu mogu slobodno reći na mene je preneo moj otac koji se tim poslom takođe bavio i u to neko srećnije vreme svoje proizvode prodavao u Šidu i Vukovaru. Vremenom ja sam stečeno znanje iz detinjstva nadograđivala, a ljubav je u meni samo rasla”, počinje priču Gordana.

Malo gazdinstvo kao što je bilo njeno i njenog supruga ograničavalo ih je u mnogim pogledima, 4 hektara zemlje ne bi bilo dovoljno da ishrani neki solidan broj bikova ili svinja, a da se uzme još zemlje u zakup nedostajale su mašine za njenu obradu.

“Imam dva sina koja su bili jako dobri đaci kako u osnovnoj tako i u srednjim školama, došlo je vreme da krenu na fakultete, a udarila kriza, inflacija, treba platiti studije, stan, život u velikom gradu, što mi bez neke intenzivne proizvodnje nikako ne bi mogli. Onda ja dođem na ideju da navratim supruga da se bavimo povrćem računajući na to da će našim sinovima tokom studija svake nedelje trebati određena sredstva, što za stan, račune, što za knjiga i sve ostale potrebne stvari za jedan samostalan, studentski život. Suprug je moju ideju podržao i tako smo krenuli u celu tu priču, sa ove tačke gledišta poprilično neiskusno”, priseća se Gordana.

Na početku uzgajali su salatu, spanać, roktvicu, luk međutim to je posle nekog vremeno zahtevalo mnogo znanja koje tada, iskrena je Gordana, nisu imali.

Radili su dosta i na veliko i nekako se kobeljali, negde su znali da omanu i budu na gubitku, negde da prođu bolje od očekivanog i tako je to išlo neko vreme, tačnije do 2005. godine kada se učlanjuju u Društvo povrtara Vojvodine, preko čijeg jednog seminara upoznaju gospodina Jovicu Josić, inženjera proizvodnje povrtarstva.

“Bilo je malo teže ostvariti saradnju sa gospodinom Josić, ali smo se na kraju ipak nekako našli. Njegov uslov je bio da ja sa svojim radom pratim njegovo znanje, a on će za uzvrat da poštuje sve što bude urađeno i mogu da kažem da ta naša vrlo uspešna saradnja sada traje već 12 godina”, priča Gordana.

Ona objašnjava da je kroz saradnju sa njim pronašla sebe u povrtarstvu u potpunosti, jer je postala pre svega jako zadovoljna svojim radom i ponosna na svoje plastenike. Bilo je zarade, bilo je kvaliteta, bilo je dobrih prinosa, a ostvaren je i primarni cilj, odškolovani su sinovi.

“Moram da priznam da nakon završetka studija oba sina nekako sam izgubila žar,odnosno motiv, ja volim da imam neki razlog zbog kojeg radim, mene to pokreće, tako da smo neke dve godine imali malu stagnaciju, međutim mlađi sin će se ženiti uskoro i tu ja pronalazim novi motiv za rad”, priča Gordana koja uvek ističe da je njeno bavljenje povrtarstvom iako veoma uspešno i dalje smatra amaterskim.

Ozbiljnija proizvodnja, po njenom mišljenju, u današnje vreme traži udruživanje, ali za tako nešto bar u Noćaju trenutno ne vidi mogućnosti.
“Jako je teško naći 10, 12 ljudi da svi rade isto, da im je sličan kvalitet robe i da su spremni na saradnju i zajednički nastup koji bi imao višestruke dobiti za sve strane, pre svega mislim na cenu. Na žalost nismo složni,stalno se merimo jedni sa drugima, ali ne na pozitivan način, ne idemo svi ka istom cilju i dokle god je tako od udruživanja nema ništa.Ljudi povrtari treba da shvate da marketi počinju da preovlađuju na tržištu, da rade ljudi na hektar, dva, da se ugovaraju veliki poslovi i da tako može da se opstane u suprotnom gubi se tržišna trka”, objašnjava Noćajka koja ne krije da bi se vrlo rado udružila sa nekim ukoliko bi se za tako nešto javila mogućnost i dobra poslovna prilika.

Svoj opstanak trenutno vidi u tome što se trudi i uspeva da na tržište izađe uvek sa nekim drugačijim proizvodima od onih na koje su ljudi navikli, pa tako u svojim plastenicima gaji tri vrste patlidžana od kojih ni jedan nije klasičan, gaji ljubičasti, šareni i beli patlidžan i sa njima na pijaci prolazi jako dobro, jer oni drže cenu. Zatim gaji takozvani glatki kratsavac, pa nekoliko vrsta hibrida paradajza koje nema niko na tezgi osim nje.

“Ja ne volim te klasične biljke koje imaju i gaje svi, volim da imam uvek nešto drugačije, to mi pričinjava zadovoljstvo i tu imam zaradu. Sejem rukolu, bamiju, prosto volim neke stvari da probam, tu je moj obrt novca, ja ne sadim veliki broj biljaka, nego onoliko koliko mi je veliko tržište, ali tom tržištu uvek nudim nešto novo”, priča dalje Gordana i dodaje da čovek treba da bude prilagodljiv, fleksibilan, otvoren za nove ideje.

Sebe i supruga u povrtarstvu vidi još desetak godina, kada će kaže polako početi da smanjuje obim proizvodnje.

“Jednostavno ovo volim da radim, ja na primer uživam kada skuvam kafu i sednem ispred plastenika i posmatram plodove svog rada, prosto gledam kako biljke rastu i sasvim slobodno mogu da kažem da sebe smatram jednom jako uspešnom ženom na selu i u poslu kojim se bavim”, završava Gordana.

You may also like