SREMSKA MITROVICA – Smrt sedamnaestogodišnjeg mladića koji je početkom jula zadobio teške opekotine nakon strujnog udara na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici potresla je javnost i ponovo otvorila pitanje bezbednosti dece i mladih u blizini železničke infrastrukture.
Ovo, međutim, nije prvi ovakav slučaj u Sremu. Slične nesreće ponavljaju se godinama, a posledice su gotovo uvek teške – opekotine visokog stepena, trajni invaliditet ili smrt.
Tragedija u Sremskoj Mitrovici
Prema do sada poznatim informacijama, sedamnaestogodišnjak se popeo na parkirani teretni vagon na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici, kada je došlo do strujnog udara iz kontaktne mreže iznad pruge.
Mladić je zadobio opekotine visokog stepena i prevezen je na lečenje, ali je, uprkos naporima lekara, preminuo od posledica povreda. Sve okolnosti događaja utvrđuju nadležni organi.
Slične nesreće događale su se i ranije
Ozon je i prethodnih godina izveštavao o gotovo identičnim događajima.
Još 2018. godine četrnaestogodišnji dečak zadobio je teške opekotine nakon što se popeo na vagon u blizini pružnog prelaza kod silosa u Sremskoj Mitrovici. Posle prvog zbrinjavanja u mitrovačkoj bolnici, prebačen je na dalje lečenje u Novi Sad.
Slična nesreća dogodila se i 2019. godine, kada je sedamnaestogodišnjak teško povređen od strujnog udara nakon penjanja na teretni vagon na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici.
Iz „Infrastrukture železnice Srbije“ tada su ponovo upozorili da kontaktna mreža iznad pruge ima napon od 25.000 volti i apelovali da se niko ne penje na vagone, lokomotive ili druge delove železničke infrastrukture.
Nije potrebno ni dodirnuti žicu
Jedna od najopasnijih zabluda jeste verovanje da do strujnog udara može doći samo ako osoba direktno dodirne kabl.
Zbog veoma visokog napona električni luk može da preskoči i bez neposrednog kontakta sa žicom. Dovoljno je približiti se kontaktnoj mreži da bi došlo do strujnog udara sa teškim ili smrtnim posledicama.
Zbog toga parkirani vagon nije bezbedan čak ni kada voz ne saobraća i kada osoba veruje da „samo želi da se popne“ ili napravi fotografiju.
Psiholog: Tinejdžeri znaju da je opasno, ali veruju da se njima ništa neće dogoditi
Psiholog Jasenka Đaković objašnjava da se način razmišljanja adolescenata značajno razlikuje od načina na koji rizik procenjuju odrasli.
– Kod tinejdžera su izraženi otpor prema autoritetu i želja za adrenalinom. To samo po sebi nije poremećaj, već deo njihovog razvojnog perioda. Problem je što još nisu potpuno sazreli, pa često imaju osećaj da su neuništivi – objašnjava Đaković.
Prema njenim rečima, adolescent može da zna da je određeni postupak opasan, ali da istovremeno ne veruje da će upravo njemu nešto loše da se dogodi.
– Oni mogu da kažu: „Znam da je opasno“, ali se u tom trenutku osećaju kao da njima ništa ne može da se desi. Ta svest postoji više kao naučena informacija, ali je ne doživljavaju lično. Upravo je taj osećaj neuništivosti jedan od najvećih rizika u tinejdžerskom uzrastu – kaže psiholog.
Društvene mreže ne stvaraju problem, ali daju nove ideje
Poslednjih godina sve češće se pojavljuju snimci mladih koji se penju na vozove, vagone i druge opasne objekte radi fotografisanja, dokazivanja pred društvom ili snimanja sadržaja za TikTok i Instagram.
Za slučaj u Sremskoj Mitrovici nema zvanične potvrde da je bio povezan sa izazovom na društvenim mrežama. Međutim, psiholog upozorava da takvi sadržaji mogu biti snažan okidač.
– TikTok i Instagram nisu izmislili tinejdžersku potrebu za rizikom i dokazivanjem. Toga je bilo i ranije. Međutim, društvene mreže danas deci daju mnogo više ideja i pokazuju im šta bi mogla da urade kako bi privukla pažnju ili stekla status u grupi – navodi Đaković.
Kako objašnjava, tinejdžerima je posebno važno da se dokažu među vršnjacima, a ono što je zabranjeno često postaje još privlačnije.
– Oni žele da pokažu da mogu nešto što drugi ne smeju, da im se ništa neće dogoditi i da mogu da se suprotstave autoritetu. Društvene mreže takvom ponašanju daju dodatni podsticaj i publiku – kaže ona.
Roditelji moraju da pričaju, čak i kada im određeni rizik ne pada na pamet
Roditelji, prema rečima psihologa, mogu mnogo da učine razgovorom, ponavljanjem i konkretnim upozorenjima.
– Kada se dogodila ova tragedija, i sama sam razgovarala sa svojim petnaestogodišnjim sinom. Rekla sam mu da mu ne padne na pamet da uradi nešto slično, a on me je gledao kao da se pita odakle mi takva ideja. Kao roditeljima, često nam ne pada na pamet šta sve deca mogu da vide ili zamisle – kaže Đaković.
Ona naglašava da roditelji ne mogu unapred predvideti svaki rizičan postupak deteta i da se ne sme stvarati utisak da su oni automatski krivi kada se dogodi tragedija.
– Roditelji posle ovakvih događaja najčešće osećaju ogromnu krivicu i pitaju se šta su propustili. Važno je reći da nisu mogli da zamisle svaku situaciju u koju dete može da uđe. Razgovor jeste važan, ali roditelji ne mogu sami nositi čitavu odgovornost – ističe psiholog.
Roditelji ne treba da osećaju krivicu
Đaković ističe da se nakon ovakvih tragedija roditelji često pitaju da li su mogli nešto da spreče.
– Roditelji ne treba automatski da osećaju krivicu. Nemoguće je predvideti svaku situaciju u kojoj dete može da se nađe. Ono što mogu jeste da razgovaraju sa decom, da ih upozoravaju i da se interesuju šta gledaju na društvenim mrežama i kako provode vreme.
Kada potražiti pomoć?
Psiholog savetuje roditeljima da obrate pažnju na nagle promene u ponašanju.
– Ako dete postane povučeno, izrazito buntovno, često menja raspoloženje ili počne da traži sve rizičnije situacije, dobro je razgovarati sa njim i, ukoliko je potrebno, potražiti pomoć psihologa. Važno je da odlazak kod psihologa prestane da bude tabu. Razgovor sa stručnjakom nije znak slabosti, već način da se problemi prepoznaju i reše na vreme.
Nije dovoljna samo porodica – potrebne su škole i institucije
Đaković smatra da prevencija ne može ostati samo na roditeljima, već da u nju moraju biti uključene škole, psiholozi i druge institucije koje rade sa mladima.
– Deci treba uporno objašnjavati da se posledice mogu dogoditi upravo njima. Potrebni su razgovori u školama, praktična upozorenja i konkretni primeri. Nije dovoljno da nešto čuju jednom – navodi ona.
Prema njenim rečima, školski psiholog može biti prva osoba kojoj će se dete obratiti, posebno ako nema poverenja da o problemu razgovara sa roditeljima ili se plaši njihove reakcije.
– U manjim sredinama je posebno važno raditi na tome da odlazak kod psihologa ne bude tabu. I dalje postoji mišljenje da sa čovekom „nešto nije u redu“ ako traži stručnu pomoć, a to nije tačno. Razgovor sa psihologom ne znači da je dete bolesno, već da mu je potrebna podrška – kaže Đaković.
Kada roditelj treba da obrati pažnju?
Ne postoji jedan znak koji pouzdano pokazuje da će dete ući u rizično ponašanje, ali nagla promena može biti razlog za dodatnu pažnju.
Roditelji bi trebalo da obrate pažnju ako dete:
- postane znatno zatvorenije ili agresivnije,
- naglo prekine komunikaciju sa porodicom,
- često menja raspoloženje,
- počne da krije aktivnosti i društvo,
- pokazuje potrebu za sve opasnijim izazovima,
- iznenada promeni ponašanje u odnosu na raniji period.
– Ne treba svaku promenu proglašavati poremećajem, jer su oscilacije u ponašanju česte u adolescenciji. Međutim, kada roditelj vidi da se dete ponaša potpuno drugačije nego ranije i da to traje, treba razgovarati sa njim i potražiti pomoć – objašnjava psiholog.
Ako dete odbija pomoć, prisila često nije dovoljna.
– Psiholog ne može pomoći detetu koje apsolutno ne želi da razgovara. Zato je važno da deca kroz školu i društvo nauče da traženje pomoći nije sramota i da mnogi njihovi vršnjaci prolaze kroz slične probleme – navodi Đaković.
Tragedije ne smeju pasti u zaborav
Jedan trenutak nepromišljenosti dovoljan je da ugasi ili zauvek promeni mlad život.
Železnički vagoni nisu mesto za igru, fotografisanje ili dokazivanje. Kontaktna mreža predstavlja smrtonosnu opasnost čak i kada se ne dodirne direktno.
Slučajevi iz 2018, 2019. i 2026. godine pokazuju da ovo nije izolovan problem. Zbog toga upozorenja ne bi smela da se pojave samo nekoliko dana nakon tragedije, a zatim budu zaboravljena.
Roditelji treba da razgovaraju sa decom, ali odgovornost moraju da podele škole, institucije, mediji i svi koji rade sa mladima. Cilj nije da se tinejdžeri samo uplaše, već da shvate da rizik nije nešto što se događa „nekom drugom“.
