SREMSKA MITROVICA – Smrt sedamnaestogodišnjeg mladića nakon strujnog udara na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici ponovo je otvorila pitanje ne samo bezbednosti mladih u blizini železničke infrastrukture, već i razloga zbog kojih adolescenti ulaze u situacije za koje znaju da mogu biti veoma opasne.
Slične nesreće u Sremu događale su se i ranije. Zbog toga pitanje nije samo kako sprečiti pristup opasnim mestima, već i kako sa mladima razgovarati o riziku, kako prepoznati promene u ponašanju i kada je potrebno potražiti stručnu podršku.
O tome za Ozon govori psiholog Jasenka Đaković, koja ukazuje da rizično ponašanje kod adolescenata ne treba automatski posmatrati kao psihički poremećaj, ali ni zanemariti kada postane učestalo, intenzivno ili značajno drugačije od njihovog ranijeg ponašanja.
Nesreće koje se ponavljaju
Prema do sada poznatim informacijama, sedamnaestogodišnjak se početkom jula popeo na parkirani teretni vagon na železničkoj stanici u Sremskoj Mitrovici, kada je došlo do strujnog udara iz kontaktne mreže iznad pruge.
Mladić je zadobio teške opekotine i prevezen je na lečenje, ali je kasnije preminuo od posledica povreda. Okolnosti događaja utvrđivali su nadležni organi.
Ozon je o sličnim slučajevima izveštavao i prethodnih godina.
Godine 2018. četrnaestogodišnji dečak teško je povređen nakon što se popeo na vagon u blizini pružnog prelaza kod silosa u Sremskoj Mitrovici. Posle prvog zbrinjavanja u mitrovačkoj bolnici prebačen je na dalje lečenje u Novi Sad.
Slična nesreća dogodila se i 2019. godine, kada je sedamnaestogodišnjak zadobio teške povrede od strujnog udara nakon penjanja na teretni vagon na železničkoj stanici.
Iz „Infrastrukture železnice Srbije“ tada su upozorili da kontaktna mreža iznad pruge ima napon od 25.000 volti i da se niko ne sme penjati na vagone, lokomotive ili druge delove železničke infrastrukture.
Za strujni udar nije potrebno dodirnuti žicu
Jedna od opasnih zabluda jeste da do strujnog udara može doći samo neposrednim dodirom kabla.
Zbog izuzetno visokog napona može doći do pojave električnog luka i bez direktnog kontakta sa kontaktnom mrežom. Zbog toga samo približavanje žicama može imati teške ili smrtonosne posledice.
Parkirani vagon zato nije bezbedan ni kada voz ne saobraća, niti kada se neko penje „samo“ zbog fotografije, radoznalosti ili dokazivanja.
Psiholog: Adolescent zna da je nešto opasno, ali ne veruje da će se dogoditi baš njemu
Psiholog Jasenka Đaković objašnjava da se način na koji adolescenti procenjuju rizik razlikuje od načina na koji ga doživljavaju odrasli.
– Kod tinejdžera su izraženi otpor prema autoritetu i želja za adrenalinom. To samo po sebi nije poremećaj, već deo njihovog razvojnog perioda. Problem je što još nisu potpuno sazreli, pa često imaju osećaj da su neuništivi – objašnjava Đaković.
Adolescent, kaže ona, može veoma dobro da zna da je određeni postupak opasan, ali da istovremeno ne doživljava mogućnost da će upravo njemu nešto loše da se dogodi.
– Oni mogu da kažu: „Znam da je opasno“, ali se u tom trenutku osećaju kao da njima ništa ne može da se desi. Ta svest postoji više kao naučena informacija, ali je ne doživljavaju lično. Upravo je taj osećaj neuništivosti jedan od najvećih rizika u tinejdžerskom uzrastu – kaže psiholog.
Važno je, međutim, da se rizično ponašanje adolescenata ne izjednačava automatski sa psihičkim poremećajem. Buntovnost, ispitivanje granica i promenljivo raspoloženje mogu biti deo odrastanja. Razlog za dodatnu pažnju postoji kada su promene nagle, intenzivne, traju duže ili ozbiljno utiču na svakodnevno funkcionisanje mladog čoveka.
Društvene mreže mogu dodatno podstaći rizično ponašanje
Na društvenim mrežama mogu se pronaći snimci mladih koji se penju na vozove, vagone i druge opasne objekte radi fotografisanja, snimanja sadržaja ili dokazivanja pred vršnjacima.
Za slučaj u Sremskoj Mitrovici nema zvanične potvrde da je bio povezan sa bilo kakvim izazovom na društvenim mrežama, pa takvu vezu ne treba pretpostavljati.
Đaković, međutim, ukazuje da sadržaji koje mladi vide na internetu mogu predstavljati dodatni podsticaj za ponašanje koje je postojalo i pre društvenih mreža.
– TikTok i Instagram nisu izmislili tinejdžersku potrebu za rizikom i dokazivanjem. Toga je bilo i ranije. Međutim, društvene mreže danas deci daju mnogo više ideja i pokazuju im šta bi mogla da urade kako bi privukla pažnju ili stekla status u grupi – navodi Đaković.
U adolescentskom uzrastu pripadnost grupi i prihvatanje vršnjaka imaju veliki značaj, zbog čega dokazivanje može dobiti dodatnu težinu.
– Oni žele da pokažu da mogu nešto što drugi ne smeju, da im se ništa neće dogoditi i da mogu da se suprotstave autoritetu. Društvene mreže takvom ponašanju daju dodatni podsticaj i publiku – kaže ona.
Roditelji ne mogu predvideti svaki rizik
Prema rečima psihologa, razgovor sa decom jeste jedan od važnih načina prevencije, čak i kada roditelju određena situacija deluje toliko opasno da pretpostavlja da dete nikada ne bi došlo na ideju da to uradi.
– Kada se dogodila ova tragedija, i sama sam razgovarala sa svojim petnaestogodišnjim sinom. Rekla sam mu da mu ne padne na pamet da uradi nešto slično, a on me je gledao kao da se pita odakle mi takva ideja. Kao roditeljima, često nam ne pada na pamet šta sve deca mogu da vide ili zamisle – kaže Đaković.
Istovremeno, naglašava da nakon tragedije ne treba automatski prebacivati odgovornost na porodicu.
– Roditelji posle ovakvih događaja najčešće osećaju ogromnu krivicu i pitaju se šta su propustili. Važno je reći da nisu mogli da zamisle svaku situaciju u koju dete može da uđe. Razgovor jeste važan, ali roditelji ne mogu sami nositi čitavu odgovornost – ističe psiholog.
Ono što roditelji mogu jeste da razgovaraju sa decom, interesuju se za njihov svakodnevni život, društvo i sadržaje koje prate i da pokušaju da zadrže odnos u kojem dete može da govori i onda kada napravi grešku ili ima problem.
Kada promena ponašanja zahteva dodatnu pažnju?
Ne postoji jedan znak na osnovu kojeg se može zaključiti da će dete ući u rizično ponašanje.
Psiholog savetuje roditeljima da pažnju obrate pre svega na naglu i trajniju promenu u odnosu na uobičajeno ponašanje deteta.
Razlog za razgovor i dodatnu pažnju može postojati ako dete:
- postane znatno zatvorenije ili agresivnije nego ranije,
- naglo prekine komunikaciju sa porodicom,
- pokazuje izražene i trajne promene raspoloženja,
- počne da krije aktivnosti i društvo,
- sve češće traži opasne situacije i izazove,
- tokom dužeg perioda pokazuje ponašanje koje se značajno razlikuje od njegovog ranijeg funkcionisanja.
Nijedan od ovih znakova sam za sebe ne znači da dete ima psihički poremećaj.
– Ne treba svaku promenu proglašavati poremećajem, jer su oscilacije u ponašanju česte u adolescenciji. Međutim, kada roditelj vidi da se dete ponaša potpuno drugačije nego ranije i da to traje, treba razgovarati sa njim i potražiti pomoć – objašnjava Đaković.
Odlazak kod psihologa nije znak da je dete „bolesno“
Jedna od prepreka pravovremenom traženju pomoći i dalje je stigma koja prati odlazak kod psihologa.
– Ako dete postane povučeno, izrazito buntovno, često menja raspoloženje ili počne da traži sve rizičnije situacije, dobro je razgovarati sa njim i, ukoliko je potrebno, potražiti pomoć psihologa. Važno je da odlazak kod psihologa prestane da bude tabu. Razgovor sa stručnjakom nije znak slabosti, već način da se problemi prepoznaju i reše na vreme – navodi Đaković.
Posebno je važno da mladi ne dožive stručnu pomoć kao kaznu ili potvrdu da sa njima „nešto nije u redu“.
– U manjim sredinama je posebno važno raditi na tome da odlazak kod psihologa ne bude tabu. I dalje postoji mišljenje da sa čovekom „nešto nije u redu“ ako traži stručnu pomoć, a to nije tačno. Razgovor sa psihologom ne znači da je dete bolesno, već da mu je potrebna podrška – kaže ona.
Ako mlada osoba ne želi odmah da razgovara sa stručnjakom, važno je nastaviti da gradi osećaj sigurnosti i poverenja.
– Psiholog ne može pomoći detetu koje apsolutno ne želi da razgovara. Zato je važno da deca kroz školu i društvo nauče da traženje pomoći nije sramota i da mnogi njihovi vršnjaci prolaze kroz slične probleme – navodi Đaković.
Prevencija nije samo odgovornost porodice
Porodica je važna, ali ne može sama da nosi odgovornost za prevenciju rizičnog ponašanja mladih.
Đaković smatra da u razgovore i preventivne aktivnosti treba da budu uključene škole, stručne službe i druge institucije koje rade sa decom i mladima.
– Deci treba uporno objašnjavati da se posledice mogu dogoditi upravo njima. Potrebni su razgovori u školama, praktična upozorenja i konkretni primeri. Nije dovoljno da nešto čuju jednom – navodi ona.
Školski psiholog može biti jedna od prvih osoba kojoj će se mlada osoba obratiti, posebno kada joj je teško da o problemu govori sa roditeljima ili se plaši njihove reakcije.
Zbog toga prevencija ne bi trebalo da se svodi samo na upozorenje nakon što se nesreća dogodi.
Razgovor o riziku ne treba da prestane kada tragedija prođe
Slučajevi iz 2018, 2019. i 2026. godine pokazuju da penjanje na vagone nije izolovan problem.
Kontaktna mreža predstavlja smrtonosnu opasnost i bez neposrednog dodira žice, ali samo tehničko upozorenje nije dovoljno ako mladi rizik doživljavaju kao nešto što se uvek događa nekom drugom.
Zato razgovori o bezbednosti, rizičnom ponašanju i mentalnom zdravlju ne bi trebalo da počnu i završe se nekoliko dana nakon nesreće.
Cilj nije zastrašiti adolescente, već pomoći im da razumeju posledice, omogućiti im da o svojim problemima i pritiscima govore bez osude i učiniti stručnu pomoć dostupnom onda kada im je potrebna.
Odgovornost za to dele porodica, škole, stručnjaci, institucije i mediji.
Autor Dijana Šćekić
