Deca budućnosti. Ina i Leo Hopić, sestra i brat, spojili klasičnu i tradicionalnu muziku, sport, druženje, porodicu…

Od strane Ozon
0 komentar

Nisu retke su priče u kojima je dvoje dece iz jedne romske porodice odlučilo da se bavi muzikom. Brat i sestra su sasvim obična deca sa neobičnom pričom o uspehu, muzici, sportu i to sve u „malom pakovanju“ dvoje dece od 12 i 10 godina. Oni odrastaju u Laćarku, kažu da obožavaju svoje mesto i svoju pripadnost.  

Ina i Leo Hopić, brat i sestra iz Laćarka, spojili su klasičnu i tradicionalnu muziku, iako su od malena zaljubljeni u svoje instrumente, rešili su da njihova prva ljubav ne bude sve što će ovo dvoje talentovane dece raditi u budućnosti.

Brat i sestra nemaju ni „T“ od treme, svojom energijom voljom postižu sve, a imaju tek 12 i 10 godina. Sada nisu „zvezde“, osim za mamu i tatu, prikupljaju nagrade, rezultati na svim poljima odlični i možda postanu poznati, međutim to njima nije važno i već sada razmišljaju o plemenitim zanimanjima u budućnosti.

Ina i Leo ne potiču iz muzičke porodice ali ljubav prema muzici podjednako dele. Ina želi da u budućnosti bude profesor. Leo ima slične želje, muzika i gluma.

Ina Hopić, pohađa muzičku školu „Patar Krančević“ , sada je četvrti razred muzičke i peti razred Osnovne škole. Uporedo trenira, aktivna je i u sportu a istovremeno, kao i brat, niže najbolje ocene.

“U muzičku školu idem od 2018. godine, na instrumentu violončelo sam, u početku sam htela da sviram klavir ali kada smo išli na pripreme za muzičko ipak mi je više leglo violončelo“.

Dobra organizacija i dogovor u porodici Hopić su način života. Roditelji Ine i lea kažu kako su škola i sport njihova odluka i da su zadovoljni jer takva odluka pomaže njihovom razvoju, a prema rečima njihovog oca i majke, njihova deca obožavaju muziku ali i uživaju u sportskim aktivnostima. Zadovoljni su dobrim rezultatima i u svemu podržavaju svoju decu.

I Ina i Leo osim što su odlični djaci, krenuli su i sa osvajanjem nagrada.

„Išla sam na školska takmičenja i tu sam dobijala nagrade, to je prva nagrada u mojoj generaciji. Spajanje obaveza mi nije teško, imam dva puta nedeljno čas violončela, imam solfeđo, učim lestvice, imamo orkestar, u okviru škole sam u orkestru, još nismo nigde nastupali ali polako se pripremamo“, kaže Ina.

I kod Lea je slično, međutim dećak se uz nežne zvuke violine „odmara“ i u borilačkim sportovima. „Treniram jiu jitsu u Orlovom naselju. “Obožavam da idem na treninge, ne mog da kažem da li više volim muziku, muzika je nekako normalna, u meni je, violina je nešto što volim bez razmišljanja”.

“Sviram violinu ali volim i da glumim, voleo bih da radim i jedno i drugo, kasnije kada porastem. Imam nagrada, uzeo sam svoje prvo mesto i prvu diplomu, kaže opušteno Leo.

Ina i Leo često vežbaju zajedno, tek su na početku svog muzičkog školovanja i žele da uče mnogo kako bi jednog dana bili vrsni muzičari, ova želja koju nose je ista i tu „nema priče“, to je njihova, kako kažu, životna priča koja je tek počela. Najviše volim da sviram kompoziciju Žeravuj, ona mi je omiljena i lepo se osećam, prija mi muzika koju sviram. Treba mi oko 20 minuta da naučim kompoziciju

„Vežbam sa sestrom Đurđevdan, sviramo zajedno često. Želim da završim srednju muzičku školu“, kaže Leo. Ali vežba ne zaustavlja kod ovo dvoje dece i normalan dečiji život. „Često sam sa drugarima napolju, igramo fudbal, zezamo se”, dodaje Leo.

Dok njihovi vršnjaci iz ruku ne ispuštaju mobilne telefone, oni vredno vežbaju na nekoliko polja. Ina koja ima 12 godina, još uvek nema potrebu da izlazi.

„Nemam neku želju da izlazim, tata mi dopušta, sa roditeljima imam odličan odnos, mi smo prvenstveno prijatelji ali znaju da budu baš „mama i tata“. Ako izađem, odem sa društvom u grad, na sladoled. Većinu vremena vežbam kući violončelo. Sve sam bolja i bolja a jednog dana želim da budem nastavnik ili profesor, da učim decu da sviraju. Želim da upišem srednju muzičku kao i fakultet. Svejedno mi je gde ću učiti i pomagati deci. Već znam da će moje zanjimanje imati veze sa muzikom i da dati sve od sebe da pomognem i ostaloj deci koji su slični meni“, objašnjava Ina.

Optimizam i volja koju iskazuju Ina i Leo Hopić, predstavljaju pozitivan primer mladim ljudima. Osim obaveza koje imaju, oni se ne razlikuju od svojih vršnjaka, sviraju, bave se sportom, izlaze, druže se, smatraju to sasvim normalnim i predstavljaju pozitivan primer i svojim vršnjacima ali i roditeljima, da sredina ne može da utiče na uspeh. Porodica je temelj svega, skladni odnosi i podrška donose rezultate.

Možda Vam se svidi i