Ženska strana priče. Godinu dana na funkciji. Žena koju je početak mandata zatekao sa pandemijom. Gradonačelnica

Od strane Ozon
0 komentar

Svetlana Milovanović je rođena 1967. godine, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 1991. godine.

Radila je kao profesor književnosti u osnovnim školama “Jovan Popović” i “Boško Palkovljević Pinki”. Od 1995. Godine. Od 2004 do 2016 godine bila je direktor Pinkijve škole, a od 2016. godine vršila je dužnost zamenice gradonačelnika Vladimira Sanadera. Od 2008 do 2016 godine bila je odbornik u skupštini grada Sremska Mitrovica. Udata je i majka jednog deteta.

Primopredaja 21. septembra 2020

Kako se postaje gradonačelnik grada?

Gradonačelnik predstavlja i zastupa grad i vrši izvršnu funkciju u Gradu Sremska Mitrovica. Gradonačelnika bira Skupština grada, iz reda odbornika, na vreme od četiri godine, tajnim glasanjem, većinom glasova od ukupnog broja odbornika.

Svetlana Milovanović, imenvana je za gradonačelnicu Grada, 18. septembra a dužnost je preuzela 21. septembra.

Nisam znala da sam na to spremna, samo sam radila svoj posao kao zamenik i oni su u te četiri godine verovatno prepoznali da ja to mogu, verovatno pre nego ja sama, kaže na početku razgovora Svetlana Milovanović, a kako je većina građana zove – Ceca.

  • Bila sam vrlo uplašena kada su mi to predložili, mislila sam da li ja to mogu, ne zbog svojih sposobnosti nego zbog vremena i organizacije, ovo je neki drugi vid posla, ja sam ipak profesor srpskog jezika i radila sam u školi. Ovo je nešto novo, puno je, puno je uprava, oblasti, ne razumem se baš u sve ali onda su mi objasnili da imaš svoju službu, svoje pravnike, ekonomiste, načelnike sa kojima radiš i sarađuješ i svako od njih odrađuje svoj posao.

Sa pozicije zamenice gradonačelnika, na poziciju gradonačelnice. Zašto je postojao strah?

Ja samo iz ovog mog, našeg Grada, znam ljude, godinama nastavnik, prošlo je tu mnogo generacija, moje odrastanje… znam da ti ljudi očekuju od mene puno, a najveći strah je da ne izigram poverenje koje mi je dato. Mislim da svaki čovek koji je normalan ima tu dozu straha na početku, i treba da ima tu dozu straha jer svako ko uleće u neke poslove, treba sesti i razmisliti, prevagala sam, i kada sam uletela u to, moraš, ideš napred i boriš se.

Da li se nešto promenilo u porodici? Žena na čelu grada, i žena u kući, u Srbiji dve različite funkcije.

Suprug mi je rekao –  U redu, ali me je sin pitao da li znam koja je to odgovornost, i rekao mi „Nećeš pristati na to je li tako?, ja sam mu odgovorila da razmišljam još uvek, kada sam prihvatila sin je bio šokiran, suprug nije, dugo godina smo zajedno a i u školi sam imala dosta obaveza i kao direktor i angažovana sam bila tokom celog dana, navikao je na moj takav život.

Oduvek ste bili sa ambicijom ili se ovo nenadano desilo?

Postojala je ambicija za napredovanjem otkad sam postala direktor škole, to čovek oseti, vidim da mogu da pružim više nego kao nastavnik, tu sam se izvežbala, zašto ne bih išla korak napred? I to je bio, kao i ovo veliki korak napred za mene, pogotovo zbog dece, odgovornost je velika, da ne kažem velika, šta god da se desi deci, uvek je kriv direktor.

Dolazila sam kući i razmišljala o njima, o njihovoj bezbednosti, kada mi zazvoni telefon nije prijatno, ne očekuješ ništa pozitivno, isto tako je i sada, samo što je sad još jači pritisak. Ceo grad pita, da li je pukla neka cev, da li se pokvarilo ovo, neko ima neki problem, sad je to još šire nego onda, iskustvo iz škole mi puno znači.

Iskustvo kao zamenik gradonačelnika mi je takođe bilo veliko, u ovoj sferi ali nekako je bio gradonačelnik taj koji je vukao. Kada sam na mestu gradonačelnika tek sad vidim šta je on sve radio, biti zamenik je lakše.

Prelaz iz zamenika u gradonačelnika?

Najteže, u prvim nedeljama je bila ova pandemija, jer je to ono sa čim se borimo više od godinu dana, pandemija nikako ne jenjava i štabovi za vanredne situacije, odgovornost, to mi je bilo najteže u samom početku, i sad mi je teško, brojimo, prebrojavamo, ko je oboleo, kako je oboleo, zašto je oboleo, pravimo neke analize, statistike, stalno smo u tome, kako da pomognemo zdravstvenom sistemu, ljudima, pa onda zatvaranje, pritisak na ugostitelje, turističke agencije, svi sa svojim pravom, potrebama, a situacija vanredna.

Možda da nije bilo pandemije, moj rad bi išao u nekom sasvim drugačijem pravcu ovih godinu dana, neke moje ideje su zaustavljene zbog pandemije.

Sam grad se razvija, razvija se i sada što se tiče infrastrukture, sve je usporeno, akcenat je na ovome, šta god hoćemo da uradimo, dosta manifestacija koje ja lično volim nisu mogle u ovom periodu da se realizuju, sve je stopirano.

Koliko je teško reći ne?

Teško je, naiđemo na osudu ljudi, nisu to lake odluke. Nije građanima lako, svi smo zajedno u nekom čudu koje nas je snašlo, oni svoje živote hoće da srede, svi bismo voleli da živimo normalno, ovo nas je pomerilo i pretpostavljam da kada nam ljudi iskaču, napadaju nas po društvenim mrežama sve je to, normalno za ovo stanje, ne možemo ih kriviti i osuđivati. Svi hoće da putuju, da odlaze na koncerte, manifestacije, i mi to želimo ali to sve zavisi sada od pandemije.

Vaše mišljenje, zašto je jedna Holandija skoro sa 90% vakcinisanih a Srbija ne?

To smo mi, mi smo takvi kao ljudi, to ne mogu objasniti, takav mentalitet, ne samo po pitanju vakcinacije nego po pitanju svega, mi smo prošli sve i svašta, bombardovanje, krize, ljudi su izgubili veru u institucije kroz celu istoriju, samo 90ih, bombardovanje, svetska ekonomska kriza, inflacija, embargo, ljudi su izvarani na neki način, sistem ih je izvarao, ljudi od pre i običan čovek ne veruje sistemu, mislim da je to i sa vakcinama, samo su oprezni, naviknuti su da budu oprezni, od nabavke goriva, do deviza, ljudi ne veruju. Hajde da nam ljudi veruju, da nam poveruju, to je težak put.

Koje prve kvalitete mora da ima gradonačelnik da bi mogao biti na funkciji?

Odnos sa ljudima, komunikativnost, mora da zna kako treba sa ljudima, ovo je veliki sistem, nisu svi ljudi isti, kako sa kojim čovekom, treba znati postupati, negde treba popustiti, negde učiniti, negde reći ne.

Mora biti dobar psiholog, da zna sa ljudima, to je ono što je najbitnije.

Ljudi se oslanjaju na prvog čoveka u gradu i to je u redu, drago mi je jer imaju poverenja u mene, to mi imponuje i to volim, kada dođu načelnici sa problemom, da se reši zajedno, kao žena nemam taj problem.

Da li imate uzora?

Moj uzor je Branislav Nedimović, zaista, puno je postigao u dva mandata, Mitrovica se promenila, uložio je celog sebe, 24 časa na usluzi celom gradu, to ja želim i trudim se zaista koliko mogu da propratim sve, nije lako.

Najveći strah kao gradonačelnika?

Pa da moji saradnici ne budu zadovoljni, kao i građani, da kažu da nisam uradila nešto, da nisam sposobna, strah da ne razočaram, ovde živim, živeću i posle kada sve prođe, želim da me normalno pozdravljaju, trudim se da budem ista kao i pre i to mi je najveći kompliment kada mi kažu da se nisam uopšte promenila.

Meni to prija, titula mi nije bitna, bitno mi je budem ljubazna i da pomognem, da ostanem svima u lepom sećanju i prema doprinosu u gradu i kao osoba.

Da li ima kritika i kako ih podnosite?

Nikad kući ne plačem ali bi možda bilo lakše da se isplačem ali se iznerviram, pogotovo ako su kritike od nekog čije mišljenje meni znači i kada posle shvatim da je neko bio u pravu to me pogodi.

Kako se promena načina života odražava u porodici?

Sin je odrastao, završio fakultet, sada je dosta lakše, puno je bilo moje žrtve, da nadoknadim to što nisam kod kuće, on je tada studirao i trudila sam se da on ne oseti moje odsustvo, mi radimo i subotom i nedeljom 24 časa, trudila sam se da svoje slobodno vreme posvetim njemu.

Nije bilo kritika jer je shvatio i ćuti, jer nije loše da se dete osamostali i znao je da ima moju podršku. Trudila sam se da porodica ne oseti, uvek se negde spremam, uvek je neka frka …

Često ne stižem da kuvam, vrlo retko jer ne mogu da stignem, ako bi se odrekla druženja sa prijateljima, mogla bih.

Uveče volim da odem na kafu, da popričam sa prijateljima, to mi je izduvni ventil.

Ako ću da biram da spremam ručak, da oribam kupatilo i usisam ili da odem na kafu, ja ću izabrati da odem, iskreno jer to meni lično prija, priprema me za sutrašnji dan.

Nemam ženu – domaćicu ili neku pomoć u kući, radim sama, vikendom spremam stan, mislim da je to greška, da se vikend treba koristiti za druge stvari ali nemamo kad, subotom ili nedeljom u zavisnosti od obaveza.

Detaljno ne sređujem, ali koliko mogu uradim. Muž u kući ne pomaže ali u smislu nabavke i ostalog da.

Da li postoje promene u odnosu prema Vama od postavljanja na funkciju gradonačelnice?

Ima ljudi koji hoće naprasno da se druže sa mnom, ali ne volim jer je zbog funkcije jer mislim da hoće da me iskoriste i da su tu samo dok sam ja na funkciji a posle ih neće biti, kada to osetim ne prija mi.

Godišnje nemamo, iskoristila sam 7 dana na moru i to je to.

Šta Vam je omiljeno u gradu?

Volim našu plažu ali mi je to ostalo iz mladosti, i pre nam je bila dobra i to mi je omiljeno mesto, ove godine nisam uspela da se okupam ali mogu uživati u drugim stvarima na plaži.

Žena se dodeturuje, šminka, menja garderobu. Ko Vas priprema za posao ili nastup, kada je garderoba u pitanju?

Morala sam da korigujem, ja najviše volim farmerice, trenerke i patike i u tome se osećam najbolje i morala sam da korigujem, sportska elegancija je za mene. Najvažnije mi je da bude sako, prilagođeno je svečanostima.

Nemam vremena da idem kod frizera pa je došlo do promene frizure, lakše mi je za održavanje i gledam da bude praktično, nemam puno vremena ujutru za svoj izgled.

Uspevam da budem žena, zameram sebi što više ne treniram, i ponovo ću da počnem, zdravo je i prija, bolje se osećam ali u poslednjih šest meseci nemam vremena.

Tri glavne žalbe na grad?

Nezaposlenost nam je mala, mislim da su ljudi zadovoljni što mogu da rade, mada se uvek traži posao.

Dođu ljudi i traže posao. Žale se na putnu infrastrukturu i to mi najviše smeta jer i ja vozim.

Most koji spaja Srem i Mačvu, ali nije naša ingerencija, ali ako se ne uradi mi ćemo.

Ljudi ne znaju da to nije naša ingerencija, sve oči su uprte u nas. Sve jeste naša briga, radimo na putnoj infrastrukturi, nije lako, ima dosta sela, ratarskih puteva, ne vidi se koliko je tu novca uloženo, treba i biciklistička staza po gradu.

Da li ste imali viziju kada ste dolazili na mesto gradonačelnice?

Sve što sam mislila radimo, vremenski probijamo rokove ali radimo. Ženama bi uvek pomogla, udruženjima žena, više bi ih uključivali da nije bilo pandemije. Dosta žena upoznajem koje su zlatne i treba staviti akcenat na njih u budućem periodu.

Ambicije za sledeći mandat?

Ne razmišljam, gledam da ovaj izguram kako valja. Najlepši posao mi je nastava, sa decom, to sam ja i to mi nedostaje, direktna nastava. Lepe su mi manifestacije koje su vezane za decu kao na primer mali gradonačelnik, stipendisti, sve vezano za decu i školu. Imamo sjajnu decu, imam veru u njih da postoji budućnost.

Na čega ste najponosniji?

Privatno nemam ništa, jer nemam vremena ali što se tiče posla, opet je vezano za školu, škola Jovan Popović, to mi je bilo prelepo kao i vrtić u Laćarku. Kada vidim decu, mališane u vrtiću, zahvalni su lepim prostorom za rad i ja sam ponosna i to me ispunjava, čovek zna da je uradio nešto dobro.

Da li ste promenili navike, primera radi, mesta izlazaka?

Ne, nalazim se sa prijateljima na istim mestima, imam manje vremena i družimo se po kućama jer je to možda i bolje, napolju ne mogu da pričam sa ljudima, ili mi zvone telefoni ili neko dođe da priča sa mnom. Imam vikendicu od roditelja u Ležimiru i često sam tokom leta tamo.

Preporuka građanima?

Da čuvaju sebe, da li nositi masku, da li je obavezno ili nije, potrebno ih je nositi, ali zbog zdravlja, čuvati sebe. I najvažnije, masovne vakcinacije protiv korona virusa sprovode se širom sveta i to je najbolji način da čovečanstvo uzvrati udarac u borbi protiv pandemije. I zato, pozivam građane da se vakcinišu, to će biti i naša pobeda.

Koliko ste otvoreni za prijem građana?

Tokom pandemije ne, ali inače da, kada je bilo zatišje, primam građane i idem da pomognem. Treba strpljenja i treba verovati u obećano, volela bi da oni vide naš rad, mi svi živimo za ovaj grad i stalo nam je do ovog grada i mislim da svi treba da rade za dobrobit grada.

You may also like