Nikad nije kasno

Da za umetnost nikada nije kasno i da su za nju godine zaista samo broj svojim primerom pokazuje Jelica Uglješić iz Mačvanske Mitrovice koja je poeziju počela da piše pre tek nekoliko mesecu i to u svojoj šezdesetprvoj godini života.

Njena prva pesma nastala je tek prošle godine i to u decembru mesecu, od tada već je nanizala brojne naslove, a pisanje joj je postala glavna okupacija, nešto što je u njen život donelo mir, spokoj s jedne i neizmerno uzbuđenje i radost s druge strane.

„Nakon smrti supruga pre osam godina ostala sam sama u kući, sin sa porodicom živi blizu, ali ipak sam usamljena, u braku sam bila 36 godina i nije mi lako otkako muža nema kraj mene. Zdravlje mi je narušeno i često sam bila tužna, depresivna, nisam znala gde da krenem, šta da radim, kome da se jadam, bila sam prilično zatvorena i tako dugi niz godina, međutim poslednjih par meseci desio se za mene veliki preokret. Savim slučajno na društvenoj mreži facebook naletim na grupu poznatog kniževnika Branka Mijatovića pod nazivom „Branko i prijatelji pod istim krovom“. Grupa me zainteresovala na prvi pogled i odlučim da pošaljem zahtev za učlanjenje u istu. Vrlo brzo postanem deo grupe i Branko lično me kontaktira i pošto je grupa okupljala pisce, pretežno iz Srbije i zemalja okoline, podstakne me da napišem pesmu, moju prvu ikada“, počinje Jelica.

„Jedinom sinu“ naziv je prve njene pesme koju je napisala 5. decembra prošle godine, nakon ove pesme koju je posvetila sinu Sretenu, nastale su i pesme posvećene pokojnom mužu, kao i snaji koja je preminula nakon teške bolesti. Posle nekoliko izuzetno tužnih autobiografskih pesama, počele su se nizati i one sa vedrijim motivima, inspiraciju je počela ova mačvanka crpeti iz svakodnevnice, iz prirode, ljudi i stvari koje je okružuju.

„Ja nisam pesnik, pisac, ja sam jedan običan trgovac, ali imam osećaj da je to nešto čučalo u meni i da je zahvaljujući pomenutom Branku sada isplivalo na površinu. On me je podstakao da počnem da pišem i sada ne mogu da stanem. Pisanje stihova je postalo nešto što me smiruje, što me uveseljava, nešto što ispunjava moju samoću koja me svakodnevno okružuje. Jednostavno pesme su postale deo mene. Počela sam da pišem u poznim godinama, ali mislim da to nije ništa loše, a ni tako neobično, mnogi počnu da iskazuju svoju kreativnost  kao i ja, nešto kasnije u svom životu. Bitno je naći nešto što vas ispunjava, a ja sam to pronašla“, priča dalje Jelica.

Ona kaže da je najveću podršku dobila od svog unuka Slavka, dok sin njeno pisanje vidi kao „staračku igru“, ipak ona ne odustaje. Do sada je napisala oko 60 pesama, a pozitivni komentari koji pristižu sa svih strana samo su joj podstrek da nastavi dalje da niže stihove.

„Neverovatno je to koliko su se velika želja i volja kod mene iznenada javile da sve te neke emocije koje sam čuvala u sebi i koje nisam znala na pravi način da iskažem prenesem na papir, pa i da ih podelim sa ljudima koji me okružuju, ali i sa onima koji ni ne poznajem, jer možda ću baš ja neke od njih motivisati da krenu mojim stopama, da se i u poznim godinama počnu baviti umetnišću, da budu kreativni i da neke svoj skrivene talente konačno otkriju. Želim da pokažem ljudima da nikada nije kasno raditi stvari koje ranije niste, a koje će vas ispuniti i oplemeniti vam život. Ja ponavljam, nisam završila književnost, niti sam nekada ranije pisala, ništa više osim sastava u školi, ali kada sam sastavila prve stihove to je bio početak, verujem jednog lepog puta u poeziju“, nastavlja Mačvanka i ističe da su pesme njoj odnele tugu, samoću i bol.

Ona se pisanju posvetila maksimalno i već sada priprema pesme za zbirku koju bi volela da izda u bližoj budućnosti i koju će, ukoliko do toga dođe, posvetiti svojim unucima.

„Umetnost i kreativnost ne biraju ni vreme ni mesto, oni ili su urođeni ili ne. Mene ispunjavaju stihovi u tolikoj meri u kojoj nisam mogla ni naslutiti, inspiraciju pronalazim u svemu, u prirodi, u ljudima, u nekim svakodnevnim dešavanjima, moji motivi su raznorazni, dovoljno je da gledam kroz prozor, a da se u glavi poređaju stihovi. Pisanje mi je donelo toliko toga lepog i mogu slobodno da kažem, da sam zahvaljujuću poeziji i Branku Mijatoviću ja jedna nova Jelica“, završava Mačvanka.

You May Also Like