Srem bez industrije

Sremska Mitrovica – Industrijska zona u Sremskoj Mitrovici, gde je nekada radilo oko deset hiljada radnika, ostala je pusta posle privatizacije. Kao da je protutnjao cunami. Šećerana je završila u starom gvožđu, u halama „Industrije ventila” održavaju se izložbe ptica i ukrasnih životinja, „Mitrosrem” je bio privatizovan, pa vraćen državi, a potom preprodat. „Mitros”, nekad čuvena klanica, čeka da bude prodat na licitaciji, a u „Mitrosremu” se bore da isplate zarade i da, ako je ikako moguće, i oni postanu državna firma. Poučeni dosadašnjim iskustvom zaposlenih u privatizovanim preduzećima, preostalih 500 radnika se pribojava da će, ako im dođe gazda – ostati bez posla.

A kako je nekada bilo i šta se dogodilo?

„Industrija ventila” je godišnje izvozila 6,5 miliona delova za prvu ugradnju u vozila „sitroena”, „pežoa” „audija”, „mercedesa”. U njoj je, do 2003. godine, kada je privatizovana, radilo oko 500 vrsnih majstora – metalaca. Prodata je beogradskom „Jucitu” za jedan dolar, što niko ne bi uzeo za zlo da MIV još postoji na privrednoj mapi Srema. „Jucit” nije ispunjavao preuzete obaveze, pa je kolektiv vraćen Agenciji za privatizaciju, a onda je sve krenulo nizbrdo. Oko 350 radnika, koliko je ostalo posle privatizacije, upućeno je na berzu rada i uveden je stečaj. Firma je prodata iz stečaja, hale su sada prazne, mašine su rasprodate, a najveći broj metalaca iz ove fabrike uzalud traži posao.

Poljoprivredno dobro „Mitrosrem” je godine sankcija uspešno prebrodilo. Oko hiljadu zaposlenih je očekivalo da će im privatizacija doneti procvat. Firma je imala oko 4.000 hektara oranica, 500 hektara pod sistemom za navodnjavanje za gajenje povrća, fabriku „Korn produkt”, poznatu po proizvodnji „flipsa” i drugih proizvoda od kukuruza. U decembru 2006, „Mitrosrem” je prodat konzorcijumu dve firme – „DSD Tobako” iz Beograda i „Finam skinu” iz Beočina. Obaveza kupca bila je da za pet godina isplati državi deset miliona evra i da još toliko investira. Prvi kupci, među kojima je glavnu reč vodio Zoran Ćopić, predsednik upravnog odbora IKL-a u Beogradu, valjda da bi zametnuli tragove, prodali su svoj udeo od 70 odsto beogradskoj firmi „DTM Rilejšen”. Zbog neispunjavanja preuzetih obaveza, kašnjenja u otplati rata za kupljenu firmu, ali i neispunjavanja obaveze investiranja, u avgustu 2010, raskinut je ugovor o privatizaciji. U „Mitrosremu” je ostalo 500 radnika. Zoran Ćopić, čovek koji je vedrio i oblačio u „Mitrosremu” – nestao je. Posle nekoliko meseci uhapšen je u Republici Srpskoj zbog mahinacija u privredi.

Danas je „Mitrosrem” državna firma. Još je na nogama i čeka da naplati štetu od svinjske kuge, koja joj je prošle jeseni odnela 9.000 svinja, a šteta je procenjena na 96 miliona dinara.

Industrijska klanica „Mitros” odbrojava poslednje dane. Prodata je 2005. godine. Kupio je koncern „Svislajon” za 36 miliona dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona dinara za zaostale plate i regrese. Rodoljub Drašković je obećao brzu obnovu proizvodnje, sigurnost za sve zaposlene, da bi kasnije broj zaposlenih sveo na 150, delove preduzeća „prodao” firmama koncerna „Svislajon”, a zaboravio sve preuzete obaveze. Krenuli sudski postupci za naplatu neisplaćenih zarada. „Mitros” je preregistrovan u Trgovinskom sudu u Beogradu, a 150 radnika je prevedeno u „Takovo agrar”. Polovinom prošle godine „Mitros” je otišao u stečaj, pa se vlasnik rešio i dugova i radnika, jer je u isto vreme i Trgovinski sud u Čačku, na zahtev „Svislajona”, proglasio stečaj i nad „Takovo agrarom”. Stečaj još traje, radnici protestuju, gradska uprava pokušava da nađe firmu koja bi „Mitros” uzela u zakup dok se stečaj ne završi. Rešenje još nije na pomolu, pa je gotovo sigurno da će i „Mitros”, kao i mnoge firme u Sremskoj Mitrovici i Sremu otići u likvidaciju.

Šećerana „Sremska Mitrovica” više ne postoji. Posle privatizacije, kada je firmu sa 370 radnika kupio „Šećer plus” iz Beograda, radila je samo jednu sezonu, a onda je zauvek zatvorena i otišla u stečaj. Usledila je likvidacija, a kada je prodata na licitacijiza dva miliona evra završila je prošle godine na otpadu. Priča se da je poslednji vlasnik bila novosadska firma, vlasništvo brata Miodraga Kostića i da će ubuduće njene poslovne zgrade služiti kao magacinski prostor za lagerovanje šećera, piše Politika.

U Sremu je danas u stečaju više od 30 preduzeća i svima preti likvidacija. Reč je o firmama koje su privatizovane, pa su ugovori o privatizaciji raskinuti i proglašavani stečajevi.

Politika

You May Also Like