Kada nakon obilaska galerije jednog umetnika ostanete zadivljeni onim što ste videli i pod utiskom narednih dana, a uz svu lepotu osetite i oduševljenje zbog neobične priče o snovima i nadahnuću – možete biti sigurni da ste bili u prisustvu velikog čoveka i majstora.
Oduvek sam smatrala da biti umetnik znači živeti u nekoj drugoj, lepšoj dimenziji života. Umetnik ima moć da ono što doživljava pretoči u muziku ili na platno. Oni pronalaze suštinu u svakom trenutku i od nje stvaraju lepotu.
U ovoj priči imala sam privilegiju da razgovaram sa velikim umetnikom ali i velikim borcem koji stvara svoje snove, Dejanom Simeunovićem. Umetnikom koji na pitanje “ko je slikar Dejan Simeunović” odgovara da je neko ko je pre deset godina bio čovek koji je radio sve i svašta a danas sa strašću radi ono što voli. Nekada je sanjao slikarsko platno, crtkao po malo svaki dan, a danas je to samo prošlost, jer sada slika svaki dan i planira da svoja platna prezentuje do „večnosti“
Intervju: Dejan Simeunović, slikar
„Davno, pre više od deset godina imao sam samo snove, ali to me nije zaustavilo“, kaže Simeunović, koji je prelomnu odluku doneo sa 28 godina – da živi život iz svojih maštanja.
Dejan Simeunović rođen je pre 39 godina a sa 28 godina odlučio je da uradi nešto sa svojim snovima. Da živi život iz svojih maštanja.
„Davno sam imao samo snove, ali to me nije zaustavilo“
Kako ste se odlučili da napravite preokret u svom životu u trenutku kada je većina vaših vršnjaka već uveliko završila fakultete i započela karijere?
Radio sam sve i svašta – od konobarisanja do kopanja kanala. Ali uvek sam slikao. Slikanje mi je bilo odmor, čak i kada sam radio najteže poslove. Nekada sam znao da slikam i po deset sati dnevno. Ipak, život me je često vraćao u realnost koja nije bila onakva kakvu sam želeo. Jednog dana sam odlučio da odem do poznatog mitrovačkog slikara i tada je počeo moj pravi umetnički put.
Kako je izgledalo vaše školovanje, s obzirom da ste bili najstariji u klasi i da ste se sami finansirali?
Bilo je teško, ponekad i veoma teško. Kod upisa sam bio pri dnu liste, ali su predati radovi bili dovoljno kvalitetni da me izdvoje u sam vrh. To mi je dalo snagu. Putovao sam vozom gotovo svakodnevno dve godine – često bih stizao u tri ujutru, a već ujutru morao nazad. Nisam imao mogućnost da živim u Beogradu, ali mi je Grad pokrivao putne troškove i to mi je mnogo značilo. Na trećoj godini sam dobio dom, što mi je olakšalo studiranje. Ništa me nije moglo zaustaviti – želeo sam da završim akademiju i to je bila moja pokretačka snaga.
Da li je nakon završetka likovne akademije bilo lakše izboriti se za mesto slikara u Sremskoj Mitrovici?
Bilo je lakše, ali i dalje bez sigurnog posla. Radio sam na nekoliko zamena, ali ništa stabilno. Otvorio sam svoj atelje i to je bila prava odluka – radim ono što volim i uživam u tome.
Kažu da umetnici vide svet na poseban način. Da li je i kod vas tako?
Da. Prvo sam slikao ikone, jer su mi bile najbliže. Kasnije, kada sam otkrio Dalija i Pikasa, moj izraz se menjao. Motivi su različiti, ali tema ostaje ista – odnosi među ljudima. Umetnost oslobađa, a sloboda duha je za mene najvažnija. Materijalno je samo obaveza koju ispunjavam, ali sve što zaradim vraćam umetnosti.
Možete li izdvojiti neko svoje delo koje posebno oslikava vaš umetnički izraz?
Da, sliku „Lice i naličje“. Ona ocrtava moj pogled na život. Porušeni zid u pozadini predstavlja ljudski život – sve gradiš, a za tren može da se sruši. Klovn u prvom planu je čovek, koji svašta radi da bi nešto postigao, a na kraju ostaje bez ičega. Pacov iza njega su ulizice, a ratnik iznad simbolizuje večitu borbu kroz život. Maske u sredini su suluda verovanja, dok glava koja izlazi iz zida predstavlja čaršiju – onu koja uvek sve zna bolje od tebe.
Koliko vam je važno da prenesete iskustvo mlađim generacijama?
Otvorio sam galeriju – to je prvi korak da se približim ljudima koji cene umetnost. Planiram da otvorim i školu slikanja, jer želim da mladima dam priliku da ispune svoje snove, baš kao što sam ja svoje ostvario.
Da li planirate da izlažete i van Sremske Mitrovice?
Već sam učestvovao na međunarodnim grupnim izložbama. Spremao sam izložbu u mitrovačkoj galeriji, ali je pomerena zbog renoviranja. Radiću i izložbe po drugim gradovima i van zemlje.
Kako se snalazite između umetnosti i tržišta?
Tržište traži jedno, a umetnost drugo. Zato često moram da pravim balans. Ipak, u svaku sliku unosim sebe – čak i u komercijalne narudžbine. Jedna od njih bila je reprodukcija Rembranta. To iskustvo sam nazvao „Rembrant i ja – sudar univerzuma dva“. Neverovatan doživljaj! Iako sam bliži Daliju, Dadi Đuriću ili Veličkoviću, Rembrant je za mene neprikosnoven.
Može li se živeti od umetnosti?
Može, ali to nije jednostavno. Kada izađeš iz ateljea, suočiš se sa realnim životom i tržištem. Moraš da pronađeš balans između svog izraza i onoga što tržište traži. Uspeva mi jer volim da slikam, a danas živim život kakav sam oduvek želeo.
