In Memoriam: Preminula omiljena profesorica Mitrovčana – Vera Sladić

Od strane Ozon
0 komentar

Sremska Mitrovica –Za sve je u sredu 31. januara osvanula tužna vest – Vera Sladić, njihova omiljena i poznata profesorica književnosti preminula je u svojoj 72. godini.

Kao veliki čovek i ozbiljan profesor, ono po čemu će najpre ostati upamćena jeste njena rečenica koju svi pamte. „Hoću da ti ostavim bogatstvo, čedo moje. A ti ga već nosiš u sebi, priroda te je darovala smelošću. Tvoj duh je slobodan, a srce čisto.
Znaj da vrediš, ne daj drugima da ti kroje sudbinu. Koračaj graciozno svojim putem. Kad god posrneš, seti se mene.
I nikad ne zaboravi ko si.“

U Sremskoj Mitrovici, 1. februara 2024. godine, izgubili smo dragocenu osobu, Veru Sladić, nekadašnjeg profesora književnosti u Osnovnoj školi „Jovan Popović“. Rođena kao Vera Čeleketić 8. juna 1952. godine, ostavila je neizbrisiv trag u životima mnogih učenika i kolega.

Vera je svoju profesionalnu karijeru završila odlaskom u penziju iz u Osnovne škole „Jovan Popović“ ged je bila profesor književnosti od 1984. godine. Tokom tih trideset godina, Vera je ne samo prenosila znanje o književnosti već je i utkala svoju ljubav prema nastavi u svaki hodnik škole.

Njen doprinos obrazovanju mnogih generacija bio je izuzetan. Bila je voljena i poštovana. Vera nije samo bila profesor, već i mentor, prijatelj i podrška svoj deci koja su prolazila kroz školske klupe.

Njen snažan duh nije imao granice u stvaranju nasleđa koje će trajati generacijama.

Odlaze ljudi, sve nas je manje koji se prepoznajemo. Sve nas je manje koji se volimo. Umiru jeleni. Šta raditi kad ode žena sa dušom nežne, krhke i ranjene srne. Kako reći zbogom toplom, veselom i razdraganom osmehu. Kako se oprostiti od te vrcave radosti koja nas je sve opčinjavala, a u stvari je pokušavala da sakrije i zabaruši poneki tužni pogled, nežnost i ranjivost. Mi sad, Vera naša, treba da se oprostimo od tebe. Treba da ti kažemo kako ti sad negde ideš i da te svi mi nikada nećemo videti, sresti i zagrliti. Koje su to reči? Najradije bismo, nekako, da ti pokažemo koliko smo te voleli, jer ne znamo da li smo ti to zaista pokazali, kad je bilo vreme.
Draga naša Vera. Popovićevci te često spominju. Prepričavaju tvoje reči, prepričavaju tvoja rešenja prolaznih poteškoća. U našu školu si došla 1984. godine i tu ostala do penzije. Utkala si svoje najlepše godine u hodnike naše škole, iznedrila znanja i veštine mnogim generacijama, bila voljena, poštovana, inspirativna, kreativna, duhovita. Tvoj snažni duh, draga Vera, nije imao granice u stvaranju nasleđa koje će trajati generacijama. Bodrila si, čuvala, gurala mlade u razne vatre, učila ih i naučila blagoj mudrosti. Majčinski i toplo. Opraštala kada pogreše, a britko ih kritikovala da budu još bolji. I jesmo najbolji, učili smo od najboljih.
Kako biti jednostavna, obična, nenametljiva a istovrememo i snažna, autentična i neponovljiva. Mnogo profesora potrošilo je svoje živote tragajući za tom formulom pokušavajući da dosegnu taj idealan spoj. Veri Sladić to nije bilo potrebno. Naša Vera je tako rođena I tako je živela .

Volela si svoju, i našu školu. Nepokolebljivo i predano. Davala joj se, trošila vreme na pisanje, prijateljstva, krckala školske dane kreativno, vredno, ispravno, iskreno. I potrošila si ih, ali oni tebe nisu potrošili. Svakim novim školskim jutrom donosila si novu energiju, novi vic, novi osmeh, novu zamerku, novu istinu. Volela si đake, volela svoje kolege, umela da pišeš , da govoriš divnom karakterističnom artikulacijom obojenom peskom u glasu. Bila si iskustveno i dobronamerno mudra.
Saradnja sa Verom je bila jednostavna. I dragocena. I mudrosti puna. Kolege joj nisu zamerale što je nekako najviše volela jednu svoju mlađu koleginicu, što ju je učila i naučila istinama koje je ona , kasnije, čuvala kao relikvije. Pamti Verine reči: „Hoću da ti ostavim bogatstvo, čedo moje. A ti ga već nosiš u sebi, priroda te je darovala smelošću. Tvoj duh je slobodan, a srce čisto.
Znaj da vrediš, ne daj drugima da ti kroje sudbinu. Koračaj graciozno svojim putem. Kad god posrneš, seti se mene.
I nikad ne zaboravi ko si.“
To je ta Verina mudrost.

Žene su po svojoj prirodi toliko snažne. One pronalaze lepotu u svemu, nose sa sobom pokretačku energiju, uspevaju da procvetaju i na najsurovijem tlu.
Tvoja veza sa školom, draga Vera, bila je neraskidiva od tvojih početaka pa do prvih godina penzionerskog života u koji smo te ispratili uz tvoje tamburaše i „Žutu ružu s Dunava“ u večeri kada je sve svetlucalo od blistavosti i radosti.
Bili su to tvoji zlatni dani. Dani smeha, radosti i suznog oka uz „Jeleni umiru sami“. Umiru i ranjene srne, ali ti Verka ostaješ u srcima ljudi koji su imali sreće da te upoznaju, Legenda o čudesno zgodnoj Veri, sportistkinji nežnih i tužnih očiju trajaće još dugo. Dobra naša Verka, putuj sa tvojim toplim osmehom i sa tvojom krhkom, nežnom i tebi znanom blagom tugom. Nama ostaje da te volimo i pričamo o tebi.
Večni mir i spokoj nađi. Slava ti!

Kolektiv škole

Možda Vam se svidi i