„Na kraju svega, kada ugasim svetlo, ostaje samo to da nađem moje dete, samo mi je to želja a kako ću i tada preživeti, ne znam“. Dvanaest dana potrage za Aleksandrom

Od strane Ozon
0 komentar

SREMSKA MITROVICA. Godišnje u Srbiji u oko 1.400 osoba digne ruku na sebe, što je u proseku četiri dnevno, a u Sremskoj Mitrovici za 12 dana samoubistvo su izvršile dve osobe, u Srbiji pet. Sumnja da je Aleksandar Jovanović pre dvanaest dana izvršio samoubistvo skokom sa mosta u Sremskoj Mitrovici sve je realnija, kaže otac Slobodan.

Mladić Aleksandar Jovanović (18) nestao je 15. aprila u Sremskoj Mitrovici. On je poslednji put viđen u porodičnoj kući gde živi sa ocem Slobodanom i pomajkom, sa rođenom sestrom, bratom po ocu i bratom po pomajki, od tada mu se gubi svaki trag.

Podsetimo, Aleksandar je poslednji put viđen u subotu, 15. aprila, na kamerama u Spomen parku u Sremskoj Mitrovici, kako ide u prvcu izlaza iz parka, prema reci Savi, potvrdio je otac, Slobodan Jovanović.

Tu je voda u koju gledam svaki dan, peške ili u čamcu, mutna je, da li je on unutra… To je košmar… noću ne spavam, deset dana ne ulazim u njegovu sobu, svaki dan se pomolim Bogu za sutra, i tako danima, rekao je otac nestalog mladića.

Potraga za Aleksandrom traje već dvanaest dana, a njegov nestanak i dalje istražuje porodica. Izlazilo se samoinicijativno čamcima i danas kreće još jedna ekipa prijatelja i dobrih ljudi, koji će pretraživati reku Savu, rekao je Aleksandrov otac, Slobodan Jovanović.

Bitno mi je da potraga i dalje traje i da se on pronađe, pa kako bude. Želim da znam gde je moje dete!

Aleksandar je dete moje i žene iz prethodnog braka, Biljane, imamo još jednu devojčicu koja ima 12 godina, oni žive sa mnom u poslednjih, više od devet godina.

Moj Aleksandar i ćerka Andrijana žive sa mnom od rođenja a poslednih devet godina u porodici sa drugom ženom Sandrom, koja mu je bila druga majka. Tog kobnog dana izašao je iz naše kuće, bio je ceo dan normalan, zezali smo se i šalili, nikakve slutnje nije bilo, obukao je čistu trenerku, pomajka je predložila da mu opere neke stvari, nije hteo jer je rekao da svakako ne ide nigde, strimovao je online, igrao igrice, oko 19 časova tog kobnog dana, razgovarali smo i otišao je u svoju sobu, potpuno normalno se ponašao. Žena je okupala sina (4) uspavala i ja sam otišao da se tuširam, oko 22 sata, on je verovatno izašao tada. To je naše zajedničko dete, mi smo u braku devet godina, njen sin iz prvog braka je isto kod nas, živimo sa četvoro dece, objašnjava Slobodan Jovanović.

16. aprila počinje pakao koji traje…

Aleksandar se u toku noći iskrao, mi to nismo znali. Ima svoju sobu koju deli sa bratom, ništa, baš ništa nije ukazivalo na pakao koji se sada dešava.

Ujutru je moja ćerka iz braka sa prvom ženom, ustala i rekla da Aleksandra nema, mislili smo da je otišao u grad, bila je subota, dešavalo se da ne dođe, ostane sa društvom, prespava kod nekog. To što je izašao napolje, pomislio sam kao roditelj, iako možda nisam u pravu, jeste da je negde sa društvom, ili je možda prespavao kod nekog druga, dešavalo se. Nije nosio telefon, jer ga nema već neko vreme, razbio se a on nije hteo novi. Taj razbijen telefon nije nosio sa sobom danima pre nestanka. Otišli smo kod bake na račuk, a kako je ona spremila za sve, bez tanjira za Sašu, pomislio sam da je bio kod nje, što često radi, tada još uvek nije bilo sumnjivo. On je, kao i ostala deca često odlazio kod bake i dede, voleo je da bude sa njima. Ne bi sigurno uradio sebi nešto nažao, ta pomisao, tog juta, meni nije bila ni na pameti – priča Slobodan.

Po povratku sa ručka žena je ušla u Aleksandrovu sobu da spremi krevet, tada je ćerka pročitala neke poruke, to nam je bilo sumnjivo, nikada nije ostavljao kompjuter upaljen, pogotovo ne poruke, te poruke su bile na instagramu, to jeste ružno izgledalo ali sam mislio da se sprda, da se šali… Počeo sam da pretražujem svoj telefon, nakon prelistavanja vidim vest da je mlađi muškarac skočilo s mosta, preseklo me. Poslao sam ćerku kod babe da je pita da li se Aleksandar javljao, baba je rekla da nije, zvali smo Biljaninu mamu i nju da pitamo, nešto mi nije dalo mira. Biljana nije htela da se javi par puta i kaže da je tek tad  videla poruke koje je njoj Saša pisao, rekla je da je zadnju poruku poslao u 21:23, napisao joj je „ej kevo, kevice“, ona je zvala njegove drugove i rekla da joj je rekao jedan od drugara da se priča u lokalnom kafiću da je Aleksandar zbog devojke skočio sa mosta, istog momenta sam otišao u SUP i prijavio, sve smo ispričali inspektoru.

Svi smo uznemireni, pretužni, bez fizičke snage ali sa voljom da nađemo mog Aleksandra – rekao je Slobodan.

U ovim uslovima kakva je sada Sava neće niko roniti i mi to znamo. Organizovao sam prijatelje sa posla, radim u kamenorezačkoj radnji „Granit lešće“, zvao sam sve koje znaju da voze čamce, potraga ne traje svaki dan, ne mogu ljude da teram, ipak, oni se sami javljaju, žele da pomognu. Pretražili smo Savu do Drenovca sa četiri čamca, planiramo i za danas da krenemo, pa ponovo, svaku sumnjivu granu, smeće, bilo šta, sve pomeramo. Zahvalan sam prijateljima koji su uz mene i traže mog Aleksandra.

Na žalost, svi radimo, pa pretraga može da poćne posle 16 časova, to je jako mali period do mraka. Oni meni pomažu da se ja osećam bolje, sa njima idu i pecaroši, išli su do Drenovca i vraćali se nazad sa tri čamca, od Drenovca je šabačka teritorija a ljudi koji nama pomažu poznaju naš teren, znaju gde se Sava lomi i gde izbacuje.

Možda sam iracionalan, sigurno će se stvar rešiti, ali taj čin ljudi, prijatelja kojih ima jako puno… Možda ih često i ne spominjem, ribare koji u svojim čamcima pretražuju Savu, Dalibora, Aleksandra, Zorana, mog brata Mirka… krenemo ujutru u 09:00 i vratimo se u 14:00 časova, to je samo put u jednom pravcu, stvarno, ima prijatelja koji rade neverovatne stvari za mene. Rekao sam im da im se ne bi mogao odužiti ni za pet života. Sve to pomaže. Ali, na kraju svega, kada ugasite svetlo, ostaje samo to da nađem moje dete, samo mi je to želja a kako ću i tada preživeti, ne znam.

Imam nade ali vrlo malo

Imam svoju porodicu, koja pati zbog svega ovoga i na to sam koncentrisan i moram da, uz veliku želju da pronađem Aleksandra, sačuvam mir svoje porodice, ako je to moguće.

Andrijana i Aleksandar su jako vezani, prepirali su se ali je to normalno u ovom dobu, ali se neizmerno vole. Sada je i ona uznemirena, stalno plače, govori da će i ona uraditi isto što i Aleksandar. Nije išla u školu ovih dana, a od danas kreće u školu i prvi zadatak koji se mora ispuniti jeste da razgovara sa školskim psihologom, nećemo dozvoliti da ona ovu situaciju podnese sa posledicama, moram se boriti zajedno sa svojom ženom za svu našu decu. Nije lako porodici, sin moje žene Sandre, ima 18 godina, bili su zajedno u sobi i njemu je strašno teško, sanja ga, spava sa upaljenim svetlom, njih dvojica su krevet do kreveta već devet godina, išli su u istu osnovnu, Aleksandar je vrlo dobar i odličan đak, njih dvojica su pomagali sestri oko matematike.

Svašta se saznaje iz dana u dan, navodno je Aleksandar pričao sa jednim drugom i rekao kako ima veliki problem koji ne može nikome da kaže. Kompjuter sam odneo u policiju na ispitivanje. Policija radi svoj posao, ja tražim svoje dete kako znam i umem. Nisam zainteresovan da se medijski pojavljujem, ali znam da mediji mogu da pomognu, zato molim, ako ima smisla da, ako neko ima informaciju, javi. Tražiću svuda, svaka informacija znači.

Aleksandar je vredno i pametno dete, ništa gori ili bolji od svojih vršnjaka, ništa nije ukazivalo na to da se može desiti nešto tragično. Sva moja deca su vredna. Iako još mladi moj sin i sin moje žene, sami su tražili, pa sam ja pristao, da idu sa mnom na restauraciju  Aleje građana u Beograd, da zarade neki dinar.

Ova nova životna situacija promenila je sve u mom i životu moje porodice. Znam da moram shvatiti i prihvatiti istinu koliko god ona teška bila ali ja to još ne mogu. Hvala Bogu na mojoj ženi Sandri koja mi daje snagu da prihvatim stvarnost i koja mi daje snage kako bih dalje mogao nastaviti živeti, moj Aleksandar je u svakom mom trenutku, u svakom mom udisaju, sa mnom je svaki dan i zaista verujem da ću ga naći ali ne znam kako ću preživeti ako ga vidim bez života u sebi. Stvarno to ne znam, neću moći, uz jecaje govori Slobodan Jovanović, Aleksandrov otac.

Znam da su ljudi i pre mene imali ovakvih problema, možda neko i posle mene bude. Uzmi krst i nosi ga, pokušaj da budeš dobar čovek. Aleksandar je izuzetno dobar momak, stalno se javljaju njegovi drugari. Ja sam ovih dana svašta radio, naučio sam ono što sam mislio da nikada neću. Snapchat je za mene bila nepoznanica, ovih dana sam pratio mape gde je sve odlazio ranije. Obišao sam sve adrese koje je mapa pokazala. Bilo je da su zvali, kako je viđen tu i tu… danima obilazim Srem, Erdevik, Šid, sela sva oko Sremske Mitrovice. Sednem u automobil i krenem, nemam snage ali želim da nađem svoje dete, malo je nade ali neću odustati – rekao je Slobodan Jovanović sa suzama i poručio da se nada da će naći svoje dete.

Kako kaže otac Slobodan, danas će Šabačka policija pretraživati reku Savu.

Za Mitrovčaninom Aleksandrom Jovanovićem (18) kojem se svaki trag gubi 15. aprila i dalje se intezivno traga. Poslednji put viđen je u subotu, 15. aprila, kada je izašao iz porodične kuće i otišao u nepoznatom pravcu, a roditelji strahuju jer se njegov nestanak poklapa sa prijavom da je nepoznati mladić skočio sa mosta u reku Savu u Sremskoj Mitrovici.

Prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) za proteklu 2022. je objavljen nestanak 1.801 punoletnog lica, dok je broj obustavljenih potraga 1.620. Istovremeno ukupan broj objava za nestalim maloletnim licima bio je 1.523, a broj obustavljenih potraga 1.518. To znači, da svakog dana nestane više od pet odraslih i više od četvoro maloletnih osoba.

I prema statistici Registra nestalih iz 2022. godine je jasno da je reč o jezivo velikom broju. I dalje kao nestali vodi se 27 lica, pronađenih koji, nažalost, nisu među živima je 22 i pronađenih živih je 25 lica.

Možda Vam se svidi i