Sve što zaposleni trebaju znati o svojim pravima prema Zakonu o radu
Pored obaveza koje svako zaposleno lice ima na radnom mestu, veoma je važno da budu upućeni i u svoja prava. Nažalost, poslodavci često zloupotrebljavaju neznanje i neupućenost zaposlenih u vezi sa njihovim pravima. Kako bi se izbegle takve situacije, preporučuje se svim zaposlenima da pročitaju Zakon o radu, koji može pružiti odgovore na mnoge nedoumice.
Jedno od ključnih pitanja koja se odnose na radno vreme i prekovremeni rad jasno su regulisana Zakonom. Prema Zakonu, puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ali opštim aktom poslodavca može se utvrditi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Sve što prelazi 40 sati nedeljno smatra se prekovremenim radom. Zakon takođe propisuje da, na zahtev poslodavca, zaposleni može biti obavezan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim situacijama kada je neophodno da se određeni posao završi u određenom roku. Međutim, prekovremeni rad ne sme preći 8 sati nedeljno, a zaposleni ne sme raditi duže od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad.
Kada je reč o odmoru tokom radnog vremena, Zakon o radu precizira da zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta. Zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta. Takođe, zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta. Važno je napomenuti da odmor u toku dnevnog rada ne može biti iskorišćen na početku i na kraju radnog vremena, a vreme odmora se računa kao deo radnog vremena.
Pravo na korišćenje godišnjeg odmora zaposleni stiče nakon mesec dana neprekidnog rada od dana zaposlenja kod poslodavca. Zaposleni ne sme odustati od prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo sme uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa Zakonom o radu. Svaki zaposleni ima pravo na godišnji odmor koji je utvrđen opštim aktom i ugovorom o radu, a minimalno trajanje godišnjeg odmora iznosi 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora može se povećati na osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Radna nedelja računa se kao pet radnih dana prilikom utvrđivanja dužine godišnjeg odmora.
Neradni praznici se ne računaju kao dani godišnjeg odmora, a ako je zaposleni privremeno sprečen za rad zbog propisa o zdravstvenom osiguranju tokom korišćenja godišnjeg odmora, ima pravo nastaviti korišćenje godišnjeg odmora po isteku tog perioda sprečenosti.
Pored toga, zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo do pet radnih dana godišnje u slučajevima kao što su sklapanje braka, porođaj supruge, teže bolesti člana uže porodice i drugim situacijama koje su utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu.
Članovi uže porodice podrazumevaju supružnika, decu, braću, sestre, roditelje, usvojitelje, usvojenike i staratelje.
Zakon o radu jasno definiše radno vreme i prekovremeni rad. Puno radno vreme obično iznosi 40 časova nedeljno, ali može biti i kraće ukoliko to odredi poslodavac. Međutim, ne sme biti kraće od 36 časova nedeljno. Sve što prelazi 40 sati nedeljno smatra se prekovremenim radom. Ovaj zakon takođe propisuje da zaposleni može biti obavezan da radi duže od punog radnog vremena u slučajevima više sile, iznenadnog povećanja obima posla ili drugih hitnih situacija. Važno je napomenuti da prekovremeni rad ne sme preći 8 sati nedeljno, niti 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad.
Odmor tokom radnog vremena: Zakon o radu takođe reguliše pravo na odmor tokom radnog vremena. Zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na odmor u trajanju od najmanje 30 minuta. Za one koji rade između četiri i šest časova dnevno, predviđen je odmor od najmanje 15 minuta. U slučaju rada dužeg od 10 časova dnevno, zaposleni ima pravo na odmor od najmanje 45 minuta. Važno je imati na umu da odmor u toku dnevnog rada ne sme biti iskorišćen na početku i kraju radnog vremena, a vreme odmora se računa kao deo radnog vremena.
Godišnji odmor: Pravo na korišćenje godišnjeg odmora zaposleni stiče nakon mesec dana neprekidnog rada od dana zaposlenja kod poslodavca. Nijedan zaposleni ne sme odustati od prava na godišnji odmor, niti mu se
