Gradske priče: Dragiša Popović – Da li bi promenio posao? Ni u snu

Od strane Ozon
0 komentar

Oni ugostiteljski radnici – konobari koji čine da se kod njih osećate kao kod kuće. Oni koji prepoznaju vaše želje i rado ih ispunjavaju. Oni koji vas cene i svoj posao rade sa lakoćom. Ti se pamte i izdvajaju u moru drugih.

Takvih u Sremskoj Mitrovici ima mnogo. Ako krenete od kafića do kafića, po restoranima, uvek se neko izdvoji. Čini se da svi volimo da imamo nekog „svog“ konobara.

Pitali smo građane, ko je po njima najbolji konobar u gradu. Naši ispitanici pominjali su i neke konobarske legende koje više nisu sa nama ili su u penziji, kao i ekipe iz lokala koji su nekad postojali, te je očigledno da se kafanski dani ne zaboravljaju, ali ovog puta smo se usredsredili na one koji još uvek rade ovaj zanat.

Bilo je i onih koji su komplimentirali konobarima u odnosu na neposedovanje određene mane, kao što je zakidanje pića ili neobraćanje pažnje na to kad je novi gost seo u objekat, ali generalno se većina slaže u tome da konobarisanje nosi određenu težinu i da su za ovaj posao potrebne određene kompetencije i karakterne osobine kako bi se valjano obavljao. A, kada se sve to potrefi, onda takvi konobari ostaju u srcima i kad prestanu da rade.

Uslužiti ljude različitih zahteva, karakternih osobina i raspoloženja, pa još ako je u restoranu ili kafiću gužva, sigurno nije jednostavno. Raditi sa ljudima najteže, pa ipak, mnogi čiji je posao da im posluže piće i hranu to čine – sa osmehom i stilom.

Ozon se bavi temama „običnih“ ali velikih ljudi. Kako smo obradili teme i pisali o mladim konobarima koji se trenutno školuju za ovo zanimanje, odlučili smo da razgovaramo i sa njihovim budućim kolegama, sa dugogodišnjim iskustvom.

S obzirom da smo dobili mnoga imena vrsnih konobara, od Promenade, Bele ruže, preko Lovca, pa Ribolovca… Diane, Kafeterije… veliki broj restorana i kafića, pa tako i omiljenih konobara, odlučili smo da „privolimo“ na razgovor, konobara koji je radio u mnogim restoranima u gradu.

Od konobara do šefa restorana

Neretko se dešava da ljudi svojim poslom bivaju prezasićeni, osećaju premor od jednoličnosti i traže promene. To kod Dragiše nije slučaj.

Dragiša Popović ima samo 28. godina, a deset godina nosi istu „uniformu“. Sa istim žarom radim ovaj posao kao prvog dana, svako ko bi me pitao da li bi promenio posao da mogu, odgovor je svima uvek isti – ni u snu. Za mene nema veće nagrade, nego kada vas u prepozna gost koji je jednom svratio u restoran u kome radite i dobaci “eno ga moj konobar Dragiša”.

U Sremskoj Mitrovici živi već godinama, iako je njegovo srce u Šašincima, gde je rođen i odrastao. Školovao se za konobarski zanat, praksu odradio u restoranu „Bela ruža“, radio u još nekoliko lokala, a danas je šef u restoranu „Diana“ u Sremskoj Mitrovici. Koga je Dragiša uslužio makar jednom, garantovano ga je zapamtio. Njegov prijateljski ali nenametljiv nastup, spontan i šaljiv način komunikacije uz vrhunsku uslugu i profesionalnost, čine da ga osetite kao svog. Zato mu se gosti uvek rado vraćaju.

U svojoj karijeri dočekao je i ispratio mnoge parove, gledao kako se grade porodice, prisustvovao prosidbama, devojačkim i momačkim večerima, kumovanjima, rođendanima. Svoje goste je služio i slušao, sa njima slavio i tugovao.

Radim kao konobar u restoranima već 10 godina, a u „Diani“ sam od početka, skoro od samog otvaranja. Od tada se kod mene promenilo skoro sve, možda sam i ja stariji i pametniji pa na život gledam drugačije. Ko je dolazio ranije, seća se da je prostor bio bez bašte koju imamo danas, u međuvremeno smo dobili drugi deo restorana koji je zastakljen. Lokal se stalno održava i u njega se stalno ulaže. Međutim, ono što se od samog početka nije menjalo jesu dobri gosti i topla atmosfera. To je ono što „Dianu“ čini poznatom – gosti različitih profila među kojima su i porodični ljudi , društva različitih interesovanja i stila, pa sve do poznatih političara, pevača, glumaca… – kaže Dragiša

Najbitnija stvar je da voliš ono što radiš, jer džaba ti sve ako na posao ideš nervozan i ljut. Ja jedva čekam da dođem ovde. Kada se presvučem i obučem radnu košulju drugi sam čovek. Najbitnije mi je da su mi gosti nasmejani, raspoloženi i da odu zadovoljni. To me ispunjava i čini srećnim. Nije to da budeš samo konobar, moraš da budeš psiholog i da proceniš kako ćeš sa kim, ne možeš sa svakim isto. Ali je najbitnije da sa svima budeš ljubazan i da maksimalno ispoštuješ gosta, zato što si ti tu zbog njega, a ne on zbog tebe, napominje naš sagovornik.

 U kojim restoranima ste sve radili?

Završio sam trogodišnji smer – konobar, pa mi je prvo radno mesto bio restoran “Bela ruža”. Tu sam bio na praksi. Zatim sam radio po mnogim restoranima, na moru sam bio dve godine, u Budvi, sa 17 godina sam počeo da radim ovaj posao. Moram da izdvojim, restoran „Promenada“ gde sam zapravo „ispekao“ zanat.

Budimo realni, od tapšanja se ne živi. Jesam emotivan tip, ali sam isto tako pragmatičan. Kafana te promeni, drugačije gledaš ljude, u „Promenadi“ sam takođe radio nabavke, tu sam ispekao i taj deo zanata, da bi bio dobar konobar moraš da prođeš sve, sve mora da te zanima, moraš da se edukuješ, nema odmora. Ranije, smatram, bilo je mnogo teže nego danas, završiš školovanje sa 17 godina i pravo u kafanu. Naravno, da se prave greške. Što bi se reklo „mladost ludost“. Sreća, imao sam dobar odnos sa vlasnicom restorana, pa je ona znala da trpi moje hirove. Tokom rada u ovom restoranu, preživeo sam i moje neke teške životne nedaće, ali kolege, ceo kolektiv uvek je bio uz mene. Bilo je svega… Sreća, taj deo života sam odživeo, sada je sve mnogo drugačije, ozbiljnije u mom životu. Mora čovek da odraste. Ne žalim ni za čim, ali danas je školovanje bolje, ja već imam svoj put, a danas, budući konobari, mislim da imaju bolju šansu u životu.

Zašto mislite da je tako?

Ono što sam radio na praksi nije isto kao i ono što radim danas. Školovanje je danas bolje, razlika je u profesorima, stručniji je kadar sada nego ranije, ja sam završio trogodišnju školu, sada je škola četvorogodišnja, ugostiteljski tehničar, mnogi idu na fakultet posle. Danas mladi koji završe ovaj smer, imaju šansu da se dodatno školuju, ako to žele, da završe i fakultete. Ja, kada sam išao u školu mene taj posao nije interesovao, kada sam otišao da radim na more i kada sam radio u „Beloj ruži“ zainteresovao sam se. Hteo sam da idem na brod da radim, to je dobra ideja za mlade ljude, lako je otići ali je teško ostati, tamo se može otići i bez iskustva, lep novac se zaradi ali sam ostao ovde, ovde su mi uslovi odlični. Konobari i kuvari odlaze jer je sada taj posao jako cenjen, ljudi mogu da naplate svoj rad, pogotovo kuvari. Ja više ne razmišljam o dodatnom doškolavanju, diploma znači u inostranstvu, ovde ne. Smatram, da osim što mladi konobari danas dobiju bolje školovanje i šansu da se edikuju, ne dobiju mnogo više. U ovom poslu je važno, da mladi imaju ambiciju, da pređu sa funkcije konobara na funkciju menadžera. Možda je to lakše kada imaš više škole, možda treba manje godina, ne znam. Meni je trebalo deset godina da postanem menadžer u elitnom restoranu u gradu, prezadovoljan sam i nije mi teško da radim sve.

Gde je teže raditi – u restoranima koji su u trendu ili u restoranima sa domaćom kuhinjom?

U restoranu sa domaćom kuhinjom je lakše raditi, nema striktnih pravila, možeš da radiš kako želiš ali tu stagniraš. Nekako se opustiš u toj opuštenoj atmosferi i ne razmišljaš o napredovanju u poslu. U restoranima koji imaju šefove, menadžere, prate svetske trendove, teže je raditi, ali imaš mogućnost napredovanja, bolje zarade. Iako doći do ovakvog mesta, pozicije u poslu, mnogo znači, prvo , školovanje. Konobar koji je školovan ima drugačije držanje tela, drugačiji odnos prema gostima. Istovremeno, oni koji prođu pravi put, znači probaju da rade na različitim mestima, stiču iskustvo, a iskustvo je presudno. Ja sam iskustvo stekao u prethodnim restoranima i na tome sam zahvalan.

Da li je posao nekad i težak? U smislu da se možda dožive i neprijatne situacije?

U ovom poslu moraš biti i psiholog, živci moraju biti jaki, ima tu svakakvih situacija. Na žalost, ovaj posao se gleda još uvek, negde, kao dopunski posao. Sada u ovom restoranu doživljavam drugačiji uvid u svoj posao. Ovde se ceni moj rad, jer je drugačija struktura gostiju. Ovde su jelovnici mnogo moderniji nego u ostalim restoranima, a konobar može pomoći u izboru svega. Ranije sam doživljavao svašta, jednom sam prisustvovao ubistvu dok sam radio na moru, bude tu svega i svačega. Ako je dobar kolektiv, zdrav, u poslu nema problema. Kada su u pitanju mladi ljudi koji tek počinju sa poslom, tu je odnos vlasnika jako bitan prema mladima, najčešće ih ne plaćaju i iskorišćavaju i ubijaju im volju, onda ti isti mladi ljudi promene mišljenje o kompletnom poslu na osnovu jednog lokala u kom su bili. Grešiti je normalno, mlade ljude treba pustiti i da pogreše. Ja nemam nekih velikih loših iskustava, možda je neko imao sa mnom (smeje se) promenio sam oko pet lokala.

Šta bi preporučio budućim mladim konobarima?

Ja želim da se bavim ovim poslom do kraja života. Ljudi rade i vikendom, ko to voli nije mu teško, za sve se nađe vremena i za izlazak i za bilo šta. Pravi konobar treba da ima jedno radno mesto i da tu ostane i bude zadovoljan, to je teško naći ali nije nemoguće. Prvo treba probati raditi ovaj posao pa se onda doškolavati, da rade u većim gradovima, da se ubace u „mašinu“, da nauče komunikaciju sa strancima, treba pucati na visoko. Treba znati engleski jezik, sve ostalo je plus, bez engleskog jezika ne treba ni početi sa ovim poslom, konobar treba da bude obrazovan, poslovan, odmeren, sa manirima.

Da li bi nešto promenio po restoranima u gradu u kojima si radio ili izlazio?

Konobari treba da imaju veći bakšiš, jeste da veći bakšiš zavisi od konobara, ali bih to nekako drugačije regulisao. Mislim da će se to i desiti u nekom narednom periodu. Gosti malo hvale kuvare, kuvari treba da izađu, da pozdrave goste, to je još jedna stvar koju bih dodao, kuvari nekad treba da izađu i pozdrave gosta koji je naručio ručak ili večeru, pogotovo ako je to veče društvo. U restoranu gde sada radim, često kuvar pozdravi goste, smatram da je to odlika dobrog restorana.

U slobodno vreme Dragiša voli da izađe, uživa u druženju, smehu i lepotama našeg grada.

U Sremskoj Mitrovici volim kej, ali najviše volim ljude. Taj osećaj kada izađeš sam na ulicu ali nikada nisi sam, uvek je neki žamor ljudi oko tebe i lepa atmosfera, nasmejani i raspoloženi ljudi. To mi je super i zbog toga i jesam ovde tako dugo. Želim da se zahvalim svim našim gostima, što su takvi kakvi jesu, što dolaze u restoran „Diana“ i pomažu da ovo bude jedna jako dobra priča. Hvala svima od srca – kaže naš sagovornik sa osmehom na licu.

Za kraj?


Ljudi treba da se sete da su zanimanja taksista i konobar, zapravo neobična zanimanja, to su ljudi koji se najmanje primete, a istovremeno ti isti ljudi znaju sve o vama, oni vas primete. Cenite konobare, oni su vaši prijatelji. Dragiša poručuje i kako je prava šteta što se danas malo mladih odlučuje školovati za ovaj životni poziv. Imajući u vidu potražnju za konobarima u svim delovima Srbije, a naročito van zemlje gde se turizam ubrzano razvija, posla ima i biće za generacije koje dolaze, samo ako se na to odluče.

Možda Vam se svidi i