23 godine posle pogibije, heroju sa Košara Milenku Božiću (20) u nedelju će biti otkrivena spomen-bista u Laćarku

Od strane Ozon
0 komentar

Obeležje junaku sa legendarne karaule, koji je braneći otadžbinu poginuo na Vaskrs 11. aprila 1999. godine, rad akademskog vajara Zorana Kuzmanovića iz Smedereva, u četvrtak je postavljeno u centru mesta, pored zgrade Mesne zajednice. Na komemorativnom skupu, u nedelju, otkriće ga Svetlana Milovanović, gradonačelnica Sremske Mitrovice, i Milenkovi ratni drugovi sa Košara.

Mladi Božić, jedan od 108 srpskih sokolova koji su ostali na večnoj straži svojih Metohije i Srbije, viteški čuvajući svaku stopu zemlje, poginuo je 19. dan od početka NATO agresije. Časno je izvršavao povereni mu borbeni zadatak, a meci šiptarskih terorista ustrelili su ga na položaju na Opljazu kod Musine kuće. Bio je to treći dan od početka bitke na Košarama, koju su, na Veliki petak, 9. aprila 1999, pokrenuli teroristi tzv. OVK, podržani NATO avijacijom i regularnim trupama Vojske Albanije.

Sećanje na Milenka, kao i pisma koja je slao sa Košara, danas, osim saboraca, čuvaju i neguju njegovi prijatelji i komšije, koji su i pokrenuli inicijativu da dobije spomen-bistu u centru Laćarka. Saborci kažu da za strah nije znao, a sugrađani sa kojima je proživeo tih svojih samo 20 leta, pamte ga po vrednoći i plemenitosti. Kažu da ga detinjstvo nije mazilo i da je zato morao brzo da odraste. Rano je ostao bez majke, a posle njene smrti Milenko se sa ocem Boškom i bratom Anđelkom, koji je od rođenja bolestan, bavio zemljoradnjom i za nadnicu vredno radio mnogo drugih poslova kako bi preživeli u nedaćama ratnih devedesetih godina.
Želeo je da što pre ode u vojsku, kako bi odslužio vojni rok i, potom, nastavio dalje sa ostvarivanjem životnih planova koje je zacrtao. Nije ni slutio da će se desiti NATO agresija – priča nam Saša, Milenkov prijatelj i drugar iz škole sa kojim je sedeo u klupi od 1. do 8. razreda.

Posle završene trogodišnje škole za mesara, Milenko se zaposlio u struci u jednoj privatnoj firmi u Laćarku.

Dok smo se mi igrali i uživali u nestašlucima, Milenko je mučenik radio kako bi zaradio novac za porodicu i da bi sebi napravio ispraćaj u vojsku. Sećam se, tog septembra 1998. godine, kada je polazio u vojsku, bio je ispunjen i srećan što je ispraćaj pripremljen kako je želeo. Držao je do običaja i želeo je da sve bude kako treba. Na obuku je otišao u Zaječar, rod graničari, a posle je prekomandovan u 53. granični bataljon Prištinskog korpusa, karaula Košare – priča nam Saša, danas zaposlen u kriminalističkoj policiji.

Milenkova pisma Saša i danas čuva. Pisao je, kaže, redovno, pitao za sve i pozdravljao sve u Laćarku. U jednom je napisao: „Dočekao sam Novu godinu u rovu, misli su mi bile kod vas. Kada su se kazaljke poklopile, poželeo sam svima sve najlepše u Novoj godini…“

  • Nikada se nije žalio, niti kukao, iako otkad je otišao u vojsku nikada nije dolazio na odsustva. U jednom pismu iz januara 1999, pisao je kako provodi dane, kakva je kasarna, kako su noći hladne u rovu, ali nije pokazivao strah. Milenko zaista nije znao za strah. Njegova pisma sam dobijao sve do marta, dok nije počelo bombardovanje. U jednom od poslednjih napisao je da su svi na Košarama, ako bude trebalo, spremni da pomognu Srbiji, čak i život da daju – setno priča Saša.

Kaže i da je Milenku, krajem marta 1999, poslao paket u kojem su bile i vunene čarape…

Taj 11. april nikada neću zaboraviti. Dok sam ležao u sobi kroz prozor sam ugledao vozilo vojne policije, a posle nekoliko minuta ulicom se protegao krik njegovog brata. Odmah sam znao da vesti nisu dobre. Milenko je poginuo – govori Saša.

Sa Milenkom su tog dana poginuli vodnik Ivan Vasojević, Darko Bjelobrk, Predrag Bogosavljević i pas – major Lister.

Milenko je odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. Njegov otac gubitak sina nikada nije mogao da preboli i posle nekoliko godina umro je od tuge. Milenkov stariji brat, posle očeve smrti ostao je sam i o njemu se brine njihova sestra od tetke.

KUNC BI BIO VELIKI DOMAĆIN
Milenko Božić je imao nadimak Kunc jer je obožavao nemačkog fudbalskog reprezentativca Štefana Kunca. Mnogo je voleo fudbal, i na svim kovertama pisama koja mi je poslao pisalo je: „Šalje Kunc sa Košara“. Uvek je na kraju pisma napisao i „Sitno“ uz, naravno, broj dana do završetka odsluženja vojnog roka. Da je preživeo pakao Košara, Kunc bi bio veliki domaćin – kaže Saša.

MAJICE
Povodom 23. godišnjice pogibije Milenka Božića, njegovi prijatelji će na majicama odštampati logo sa Milenkovim likom, u znak sećanja na 11. april kada su izgubili velikog, hrabrog prijatelja.

S. K

Možda Vam se svidi i