Stih po stih i eto pesme

Od strane Ozon
0 komentar

Sremska MItrovica – Pre desetak godina sasvim slučajno i iz dosade Siniša Ljubičić iz Zasavice 2 počeo je da piše pesme, od tada, pa do sada napisao ih je više desetina, međutim kako kaže, još uvek ih nema dovoljno za zbirku.

„U periodu kada sam počeo da pišem, a to je bilo pre deset godina, radio sam u Beogradu kao noćni čuvar i portir i imao sam dosta, da se tako izrazim, slobodnog vremena koje nisam znao kako da iskoristim. Upravo iz te neke dosade sam i počeo da pišem, stih po stih i eto prve pesme. Pročitam je jednom, dva puta, pa pomislim nije to tako ni loše“, priseća se Siniša.

Nikada pre toga Siniša nije pisao, nije se bavio poezijom, niti je bio zaljubljenik u knjige, međutim sada mu je to najprirodnija i najnormalnija stvar.

Teme i motive nailazi u svakodnevnici, u ljudima koji ga okružuju, dešavanjima u zemlji, pa i u svetu. Piše šaljive, rodoljubive, ljubavne pesme, pa tako ima pesme u Guči, o Kosovu, Mačvi, Srbiji, pa o svom prijatelju Đoki, o Crnogorcima ili kako ih u pesmi naziva Milogorcima, o životu, detinjstvu, sebi…

„Inspiriše me sve što me okružuje i sve što se dešava, inspiriše me život, inspirišu ljudi. Nikada nisam seo i rešio da napišem pesmu o nečemu ili nekome po svaku cenu, prosto postoje trenuci kada reči same naviru i stihovi se sami slažu. Nekako mi najlakše ide pisanje šaljivih pesama, a to moji prijatelji najviše i vole. Koliko se samo puta desilo dok radimo i u nekom smo poslu ja izrecitujem, onako što se kaže, iz glave nekoliko stihova, razgalim i nasmejem sve. U dobrom raspoloženju svaki posao je lakši“, priča Zasavčanin.
Napisati pesmu za njega nije teško, ali dešava se i da dugo nema inspiraciju, međutim kada je ima prekida sve što radi kako bi stihove stavio na papir, da mu kasnije „ne pobegnu“.

„Dešavalo se da sedim u traktoru, radim na njivi i u glavi počinju da se nižu reči, ja brže gasim mašinu i žurim da nađem parče papira da sve zapišem, jer mogu i da zaboravim“, priča Siniša.

Još uvek misli da nema dovoljno pesama za zbirku, ali ukoliko ih bude bilo voljan je da ih uobliči u jednu knjigu.

„Za sada nemam dovoljno pesama koje bi činile jednu zbirku, jer nisu sve ni za objavljivanje, ima nekih malo bezobraznijih, koje sam napisao više zbog neke šale sa prijateljima, ali zašto da ne, to ne bi bilo loše. Svakakon bilo bi mi drago da i drugi, a ne samo moji najbliži, pročitaju i čuju ono što ja pišem. Ima tu zaista jako lepih i teških pesama, pesama u koje sam preneo svoje emocije, zapažanja, razmišljanja“, iskren je on.

Bitno je, kaže Siniša, da svaka pesma koju je napisao ima neki cilj, neka da nasmeje, neka i da rastuži, natera na razmišlanje, da svaka o nečemu konkretno govori.

„Volim da pišem i to mi prija, pogotovo ako uspem svojom pesmom nekog da nasmejem, razgalim, da proizvedem neku emociju u čoveku, jer svrha poezije za mene i jeste to. Da li će nekada biti zbirka ili ne, o tome ni ne razmišljam puno, ja ću da pišem svakako nastaviti“, završava Siniša.

You may also like