Malo ko zna da u Salašu Noćajskom postoje dve crkve, jedna u centru sela, a druga sakrivena u ataru Kovančine. Crkva na centru izgrađena je pre više od jednog veka, odnosno davne 1912. godine, dok druga u Kovančinama nema ni jednu deceniju iza sebe.
Hram u salaškom ataru posvećen je Sv. Kozmi i Damjanu, a izgrađen je po uzoru na prvu crkvu koja je postojala u tom selu u vreme Prvog srpskog ustanka, identična, samo srazmerno manja. Tek nakon što je ta crkva srušena iznikao je hram Svetog Georgija na placu koji je poklonio selu Vojvoda Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja.
Svetislav Čupić koji ne samo da nosi prezime kao slavni Vojvoda nego je i familijarno vezan za istog odlučuje da i sam ostavi nešto iza sebe, te da podigne jedan hram kao svoju zadužbinu.
(Svetislav levo, Aleksandar desno)
“Moj otac se rodio 1951. godine na Petrovdan na susednom imanju, u to vreme nekoliko porodica je živelo zajedno i to je bila, da se tako izrazim, jedna zadruga. Kuće su im bile u selu, ali su svi dosta vremena provodili u kolebama i na imanjima u njivama”, započinje priču njegov sin Aleksandar.
Prema njegovim rečima otac Svetislav se uvek nekako vraćao na to imanje, vezale su ga uspomene iz detinjstva, taj period života koji je kao dete on proveo u Kovančinama bio mu je duboko urezan u pamćenju, te odlučuje da odmah pored placa na kojem je kao mali skoro pa živeo sebi kupi plac.
To je bio takoreći prvi korak, drugi korak je blagoslov Episkopa Lavrentija koji je dao za izgradnju crkve, a tek zatim je usledilo izlivanje temelja i sama izgradnja. Arhitektonski crkva pripada tipu brvnare kakve su i građene za vreme Prvog srpskog ustanka s tim što je prvobitna crkva u selu bila prekrivena šindrom, a ova ima limeni krov. Imanje na kojem se nalazi prostora je oko 1 ha, a iza same crkve nalazi se jedan vinograd u kojem se najčešće može videti čika Jova Đukić.
“Ako Bog da, porodica planira da celo imanje, znači plac, crkvu, vinograd ostavi kao zadužbinu, ali to nije sve, jer planiramo da kada se stvore uslovi krenemo i u izgradnju manastirskih konaka, ali sve u zavisnosti od vremena i finansija”, priča Aleksandar i dodaje da se još uvek ne zna da li će konaci biti muški ili ženski.
Ono što je jako dobro,napominje Aleksandar, jeste što postoji taj vinograd u okviru imanja, pa će tako bratstvo ili sestrinstvo imati i neki izvor prihoda.
“Izgradnja hrama se mahom finansirala iz prodičnih sredstava, ali i od strane donacija ljudi dobre volje. Ko, kako, kada i koliko je mogao toliko je i pomogao, a svaka i najmanja pomoć je bila i biće dobrodošla, kao što su u hramu svi dobrodošli i oni koji su mu pomogli i oni koji to nisu. On je namenjen svima ljudima i treba da ga posećuju, da dođu da zapale sveću, da se pomole, presaberu misli, osame”, kaže Aleksandar.
Aleksandar kaže i da na njegovu sreću nije previše vodio brigu o tome koliko je do sada uloženo u crkvu, jer su on i cela porodica ulagali godinama koliko su i kada mogli.
“Za razliku od mog oca ja sam mahom ulagao novac, ali on je uložio mnogo više, uložio je sebe, svoje vreme, svoj trud, rad, znoj, to je neprocenjivo. Kada se hram gradi, nema konkretnih brojki, to nije odnosno ne bi trebalo da bude biznis, ne bi trebalo da je isto kao izgradnja neke zgrade. Zadužbina i božja kuća traži odricanje, traži celog čoveka. Moj otac ovde provodi svoje vreme i stvara nešto uzvišeno samo iz razloga zato što on oseća da je to ispravno, niko njega nije naterao, prisilio, nije mu dao rok, on ovde nema nikakvog profita, dobiti osim onog osećanja u svom srcu”, priča dalje Aleksandar.
Za kraj on dodaje da ne zna kada će tačno krenuti i koliko će izgradnja konaka trajati i da to zavisi od Božje volje.
“Kako Bog kaže tako će da bude, možda će izgradnja da potraje 10, 15, 20 godina, spram Božijeg vremena sve je to trenutak, kada god da bude biću srećan”, završava Aleksandar i poziva sve da posete hram 14. jula kada će biti priređen prigodan kulturno-umetnički program i svečani ručak kako bi se obeležila slava zadužbinara.
