Vedran Samac, trofejni mitrovački atletičar, član atletske reprezentacije Srbije, rođen je 22. januara 1990. godine, specijalista je za bacanje kopljan od nedavno je i zvanično postao član Atletskog kluba “Srem” iz Sremske Mitrovice, a ove godine ga posle priprema u Južnoafričkoj republici čeka Prvenstvo sveta u Londonu.
Mnogo je uspešnih takmičenja iza ovog mladića. Tako je 2009. godine bio dvanaesti na Evropskom juniorskom prvenstvu, ali na Univerzijadu nije uspeo da se kvalifikuje u finale. Iste godine, 9. maja, bacio je koplje 70,38 metara i postavio juniorski rekord Srbije. Taj rezultat 1. jula popravlja na 71,52 metra.
Godine 2014. popravlja lični rekord na 79,22 metra, čime je ispunio normu za Evropsko prvenstvo u Cirihu. To mu je bio prvi nastup u seniorskoj konkurenciji.
U leto 2015. godine bacio je koplje 80,90 metara i bio 5. na Univerzijadi koja je održana u Južnoj Koreji. Iste godine bio je prvak Balkana u Rumuniji gde su u jakoj konkurenciji snage odmerili atletičari iz 15 zemalja. Verdan je te godine osvojio prvo mesto na Kupu Evrope i bio je prvak države i Kupa Srbije.
Bio si član AK “Sirmium”, zatim si jedno vreme bio u AK “Vojvodina”, a nedavno si se vratio u svoj grad i sada si član AK “Srem”. Šta to za tebe znači?
Atletikom se bavim od 2008. godine, a pre toga sam se bavio fudbalom. U početku sam se takmičio za Atetski klub “Sirmium”, potom sam neko vreme proveo u Atletskom klubu “Vojvodina” iz Novog Sada, ali nešto me je vuklo ka Sremskoj Mitrovici, tu se bolje osećam i svoj sam na svome. Volim ovaj grad i Atletski stadion i odlučio sam da se vratim. Moj izbor je Atletski klub “Srem” čiji sam odnedavno član jer su u njemu dobri ljudi i odlični stručnjaci.
U Srbiji, godinama unazad, nemaš pravu konkurenciju. Koliko te to otežavajuća okolnost u tvom atletskom razvoju?
Bacanje koplja je veoma zahtevna atletska disciplina, možda zato nema veliki broj bacača. Kao junior bio sam među tri najbolja kopljaša, ali sam brzo odskočio od konkurencije i bacio svoj lični i juniorski državni rekord 71,52 metra. Zaista, u poslednjih pet, šest godina nema prave konkurencijeu Srbiji, ali mislim da mi to ne predstavlja neki problem. Veći je problem bio nedostatak stručnog kadra i trenera i posle svih “lutanja” sada sarađujem i treniram sa jednim od najboljih atletskih trenera u zemlji, Dragišom Đorđićem, pozantijem pod nadimkom Bizon. Mislim da će to biti odlična kombinacija za napredak i bolje rezultate.
Slede pripreme u Južnoafričkoj republici i Evropsko prvenstvo u Londonu ovoga leta…
Sa mojom starom koleginicom Tatjanom Jelačom i mojim novim trenerom daću sve od sebe na pripremama. Kada se poslednji put pripremala, Tatjana Jelača je sa našim trenerom bila druga u Evropi, pa se nadam da ćemo i ovoga puta oboje biti uspešni. Tamo će biti svi najbolji bacači koplja sveta i nadam se dobrim pripremama jer se spremam da bacim normu za Prvenstvo sveta u Londonu koje će biti održano ovog leta. Povećan je standard u svim atletskim disciplinama i on je sada za bacače koplja 83 metra. Primera radi, norma za Peking 2008. je bila 77, za London 2012. bila je 79, za Rio 2016. godine 83 metra. Svetska atletska federacija želi top 30 najboljih i u tu elitu možete da uđete ako ispunite ovu normu, a ja se nadam da hoću.
Imaš li nekog idola u ovom sportu?
Većinom se kopljaši ugledaju na Jana Železnog, svetskog rekordera koji je koplje bacio 98 metara i tako postavio svetski rekord. Ja u to vreme nisam znao ni šta je atletika, ali i danas imamo dobrih kopljaša u svetu. Pojavio se Julijus Jego iz Kenije sa veoma neobičnom životnom pričom. On je putem internet gledao kako atletičari bacaju koplje, a pre dve godine je postao prvak sveta sa rezultatom 92,70 metara. Imamo i nekoliko odličnih nemačkih kopljaša. Ipak, rezultat Jana Železnog od 98 metara mi je inspiraciija i uzor jer svako teži ka tome da ga dostigne i prestigne, pa i ja.
