Uroševići iz Zasavice I: Uzgajanje bukovače unosan biznis

Od strane Ozon
0 komentar

Nakon posla sa matičnim jatom živine Slavku i Jasni Urošević iz Zasavice I ostao je jedan veliki prazan objekat koji je trebalo iskoristiti na najbolji mogući način. Razmišljali su Uroševići šta bi bilo najpametnije uraditi, kako dobro iskoristiti toliki prostor, koji posao započeti. Uzgoj bukovače se javio kao jedno od rešenja, za koje su se među nekoliko izbora odlučili. Kasnije se ispostavilo da je ova odluka bila pun pogodak.

“Iskren da budem pala mi je na pamet bukovača, kako i zašto ne znam, jer do tada nikada ranije sa tim nisam imao nikakvih dodirnih tačaka, ali eto činilo mi se kao dobra ideja. U okolini niko se tim nije ozbiljno i naveliko bavio i ja sam tu video svoju šansu”, započinje priču Slavko.

Sve je krenulo, kako objašnjava, od jednog priručnika, knjižice od nekih šezdesetak strana u kojoj je objašnjen čitav proces uzgajanja bukovače. Početak kao i uvek nije bio nimalo lak, bilo je i gubitaka i grešaka, ali vremenom se sve iskristalisalo i krenulo onako kako su Uroševići planirali i zamislili.
“Ono što mogu da kažem jeste da sam bio jako uporan na samom startu, nisam nikako hteo da odustanem. Dešavalo mi se da mi jedna tura uspe ekstra, a druga nikako, pa se ja onda vratim unazad, vidim gde sam pogrešio i onda tu grešku ispravim”, priča Slavko i dodaje da su sa pravom proizvodnjom krenuli još 2002. godine.

bukovaca

U to vreme, pa sve do skoro svoje proizvode Uroševići su plasirali u Beogradu, Šapcu, Loznici i u Sremskoj Mitrovici, pokrivali su zaista veliko tržište, jer je ponuda bukovače bila skromna, pa nije bilo ni velike konkurencije. Međutim sada svoju već prepoznatljivu po kvalitetu bukovaču plasiraju samo u Mitrovici i Šapcu.

“U poslednje vreme dosta smo smanjili proizvodnju, da kažem na oko 30% od one koju smo nekada imali, jer smanjila se i naša porodica, a samim tim i naši prohtevi. Kada smo radili što bi se reklo punom parom bivalo je i po 2.000 zasejanih džakova odjednom i plus u komori još oko 500, a sada tokom cele godine odradimo ukupno toliko. Nije ni to malo, ali upoređujući sa ranijom proizvodnjom to je dosta manje”, kaže Slavko.

Ovaj posao Uroševićima oduzima svo slobodno vreme, ali mahom samo šest meseci godišnje, jer se bukovača u prirodnim uslovima uzgaja u proleće i jesen, po tri meseca. Pokušao je Slavko da ugradnjom klima uređaja i grejanja proizvodnju održi tokom cele godine, ali kada se sve sabere i oduzme računica nije bila povoljna, pa je od toga vrlo brzo odustao.

Slavko i Jasna zaduženi su za čitav proces, od zasejavanja, pa do branja, pakovanja i distribucije prodavcima. Kada krene sezona gljive se beru svaki dan, a pošto je u pitanju osetljiva roba sa kratkim rokom trajanja Uroševići se trude da bukovače imaju uvek dovoljno, ali ne i previše kako ne bi propadala.

“Kako kažu ljudi gljiva, jagoda i mrtvac se ne vraćaju kući”, kroz šalu priča Slavko uz konstataciju da u ovom poslu zarade svakako ima. Tome u prilog ide činjenica da velikih uzgajivača bukovače u okolini nema, što znači nema ni velike konkurencije, šampinjona ima svuda i previše, ali kada je bukovača u pitanju situacija je dosta drugačija.

“Kada stvoriš dobre uslove od dana sejanja 21. dan bukovača počinje da niče, zatim od 5 do 7 dana ona raste i zatim je spremna za branje, znači čitav proces traje nekih mesec dana. Plasman siguran imam, jer sam već da kažem dugo u ovom poslu, stvorio sam dobre kontakte i kvalitetnu saradnju, tako da ima i zarade”, priča Slavko i dodaje da u ovom trenutku uzgajanje bukovače sigurno je isplativije od tova svinja, pare koje se ulože vrlo brzo se umnožene vrate.

Da je lako proizvesti kvalitetnu bukovaču, priznaju Uroševići nije, još ju je teže prodati, ali i Slavko i Jasna se slažu u tome da se upornost i vredan rad na kraju uvek se isplate.

You may also like