Sremska Mitrovica – U do poslednjeg mesta ispunjenoj čitaonici Biblioteke “Gligorije Vozarović” u Sremskoj Mitrovici, u četvrtak 10. decembra održana je promocija drugog po redu romana Mikice Ilića, “Osvit dana osmog”.
Štampanje knjige podržala je Književna zajednica Sremska Mitrovica , koja daje značajnu podršku štampanju knjiga svojim članovima, kako mladim neafirmisanim, tako i već priznatim umetnicima.

12369736_1647476842171925_2091111107_o

“U romanu dan osmi se ponavljana na više mesta u svim ključnim momentima karakterističnim za sudbine glavnih junaka. Radnja romana traje sedam dana i u osvit osmog se završava tragično i to je zaista dan apokalipse za glavnog junaka romana. Tematika romana je vezana za jugoslovenske zarobljenike koji su ceo Drugi svetski rat proveli u nemačkim logorima. Ta tematika je jako malo obrađivana u književnosti, a još manje u istoriografiji”, rekao je na promocji Mikica Ilić, autor romana.

Ilić je dodao da se tokom pisanja romana služio istorijskim knjigama, ali i predanjem, podacima koje je godinama sakupljao od ljudi koji su proveli rat u zarobljeništvu.

Za kraj Ilić je rekao da je knjiga posvećena njegovim dedovima i po cu i po majci koji su preživeli zarobljeništvo u Drugom svetstkom ratu.

Mikica Ilić (1972) iz Sremske Mitrovice, autor je romana, zbirki priča, eseja, radio drama itd. Njegov najnoviji roman Osvit dana osmog (2015), opisuje događaje u Srbiji i Jugoslaviji u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i u posleratnom dobu. Autor piše o doživljajima učesnika u tim istorijskim događajima, naročito kroz šta su sve prolazili srpski karakteri romana. Ilić ne prikazuje to kao istoričar, mada se cela radnja zasniva na istorijskim činjenicama, već na umetničiki način, što čini roman jednim od važnih dela u savremenoj srpskoj književnosti.

Glavni karakter romana Lazar, sada u starim godinama priča o svojim doživljajima u važnim periodima srpske istorije. O Drugom svetskom ratu u kome se Lazar borio, on priča o zarobljeničkim logorima organizovanim sa redovnim crkvenim službama i kako su se zarobljenici ponašali jedni prema drugima, podeljeni na rojaliste i komuniste. Pominje i izaslanike vlade Milana Nedića i oficire Srpskog dobrovoljačkog korpusa pozivajući ih da se vrate u Srbiju i pomognu u borbi protiv komunista. Prikraju rata Lazar opisuje strahotno savezničko bombardovanje zarobljeničkog logora u Osnabriku, što je imalo kao posledice veliki broj izgorelih i još više ranjenih. Posle rata stradali su kraljevski oficiri, pripadnici Nedićeve Državne straže, dobrovoljci, Dražini i ostali četnici i drugi. Pored opštih primedbi na ovaj roman, glavna tema ovde je doba posle dolaska komunista na vlast.

U samom početku Lazar upoređuje novo sa predratnim dobom i tvrdi da je komunistička vlast gora. U njoj on navodi mnoge nedaće i nemaštine. Umesto slobode, pravde, poštenja, samilosti i ostalog on nalazi da je sada sve suprotno od starog stanja. Najgori je otkupni dug užitu, mesu i vuni, za šta su seoski domaćini bili zaduženi, ali su kažnjavani ako nisu hteli ili imali da otplate zaduženje: “Videh dvojicu drugova kako na pravdi Boga tuku staricu Stojanku zbog petnaest klipova kukuruza sakrivenih podstrehom vajata. Tukli su je kundacima, krvnički, stisnutih zuba i zakrvavljenih, sitnih očiju punih zlobe. Starica se uvijala, stenjala i sakrivala zabrađenu, sitnu glavu među smežurane, blede šake, premrežene plavičastim venama. Sa svakim novim udarcem njene prozirne, meke ruke je škropila crvena lepljiva tečnost. Stenjala je tiho, neprekidano, nemoćna da se ljudski prodere i zavapi. Njen plač je bio nemušt, bez suza, pomiren sa zlehudom sudbinom. Kad je videla da skrivam pogled, starica mi reče: “Bolje je sinko kad te tuđin bije, lakše se podnosi, a i manje boli”.

Lazar dalje priča: “Noću pripiti drugovi poverenici zajedno sa narodnom milicijom prevrću kuću i odnose devojačke spreme umesto kukuruza i vune, pa kasnije kada ih prijave dobiju razbijenu glavu i slomljena rebra, a aktivista partijski ukor, pa unapređenje. Naučiše ljudi da može da bude ono što nikada pre bilo nije. Srećni su bili seljaci koje su uhapsili sa nalogom i sproveli u varoš u zatvor jer hapšenja od strane lokalnih kabadahija koja su se završavala po jarugama i šumarcima slomljenih rebara i razbijenih zuba postadoše svakodnevica. Nisu stradali samo seljaci. Lazar spominje i Goli otok čije ime niko nije spominjao poput zloćudne bolesti, gde su stradali i oni komunisti u koje je partija posumnjala da su skrenuli s puta. Ljudi su patili i od gladi: “Zajedno su gladovali predratna sirotinja i predratne gazde. Nove vlasti kao da su se radovale sveopštem gladovanju smatrajući da se novo doba i novi čovek rađaju kroz katarzu gladi i nemaštine. Jednakost u bedi bila je važnija od svega”. Sudije i sudstvo takođe su unesrećili ljude.

Slušalac (autor) tumači Lazareve reči o sudiji: “Sa lica mu se čita da bi bio najsrećniji da smo sada u šumi, jer bi tada njegova neizrečena presuda odmah postala izvršna. On je i tužilac i sudija i branilac, on je gospod bog, a mi smo pali anđeli kojima nema povratka u raj. Svako može da te pljuje, ponižava i opada, a ti nemaš pravo da budeš nevin. Tvoju krivicu niko ne dovodi u pitanje, jer je suđenje tu samo kao predstava, kao katarza, kao zabava za prosti puk. I jedino tad možeš potpuno da shvatiš velike, strašne reči iz Knjige nad knjigama: “Ne sudi da ti ne bude suđeno!” I dalje: “Otimačina koja je nastupila u slobodi prevazišla je sve pređašnje. U novoj državi se pljačkalo zakonski, bez bojazni i ustezanja. Dozvolili su da kriminalci organizuju crnu berzu: “Crna berza je funkcionisala besprekorno, spajajući svojim lepljivim pipcima mučitelje sa žrtvama, jer se zahvaljujući američkoj robi iz paketa Crvenog krsta trgovalo u oba smera”.

Ima još puno takvih detalja, na primer ono vom životu za Lazara i druge povratnike iz zarobljeništva. Toliko mnogo, da Lazar zaključu je: “Za njega je rat bio zauvek izgubljen i njegov poraz nije mogao da donese pobedu”. Kao najbolji primer on navodi starca koji koji traži i nalazi izgubljenog sina na zavejanom sremskom frontu. I vojnika iz Nedićeve straže pred streljanje u Kočevju gde njegova sestra u partizanskoju niformi ne prepoznaje brata. Čitanje ovog romana vodi jedinom zaključku često pominjanom u romanu da je sve bilo gore nego pod okupacijom. Osvit dana osmog je vredan doprinos srpskoj književnosti. Posle decenija komunističkog hvalisanja ovde se govori jasno u čemu je istina. Roman zaslužuje pažnju čitalaca željnihpravde i istine.

Vasa Mihailović

Možda Vam se svidi i