Sremska Mitrovica – Poslednjih godina u Srbiji rečenica „može jedna žvaka“ postala je sinonim za kusur do 5 dinara.
Dok u većim marketima to nije praksa, u manjim radnjama to je sasvim uobičajena pojava. U nedostatku novca manjih apoena (dinar, dva i pet), prodavci kao kusur vrate žvaku ili neki drugi jeftiniji proizvod za koji smatraju da odgovara vrednosti vašeg kusura. Ko je tu na dobitku, a ko na gubitku?
Prema rečima jedne naše sugrađanke, na dobitku su svakako trgovci. “Cena žvake je koliko sam ja poslednji put videla oko 3,5 dinara i često je manja od kusura, ali se sve nekako računa i zaokružuje na pet dinara”, rekala je naša sugrađanka Milica, koja je dodala da joj se dešavalo da su joj u zamenu za kusur od 10 dinara nudili i krem bananice, koje opet u proseku koštaju 8 dinara.
Pored ovakvog načina vraćanja kusura mnogobrojne cene u prodavnicama su same po sebi takve da kupac ni ne očekuje kusur uzimajući u obzir da apoeni nekih novčanih iznosa više nisu u opticaju, pa tako kada kupujemo proizvod koji košta 99,99 dinara odmah znamo da ćemo za proizvod dati 100 dinara, jer su u takvim slučajevima kupci već postavljeni pred svršen čin i ne očekuju kususr, jer je njegovo vraćanje nemoguće.
Ovakve cene su samo još jedan od omiljenih trgovačkih trikova kojim oni na vrlo suptilan način “varaju” kupce. Takvo formiranje cena zove se psihološko formiranje cena. Njime trgovci žele da naglase prvi, manji broj, da bi ga kupci odmah zapazili i registrovali prodajnu cenu kao nižu, iako za prvim brojem iza decimalnog zareza, obično slede dve devetke. Na taj način se psihološki utiče na percepciju kupca o vrednosti proizvoda.
Još jedna nepravda koji prodavci često čine svojim kupcima, a na kojima ostvaruju u trenutku malu, ali ukupno veliku dobit jeste jeste zaokruživanje cene u njihovu korist, pa tako za proizvod koji kosta na primer 103 dinara pre će vam naplatiti kao 105, nego 100 dinara. Radnici na kasama naravno to rade iz jednog vrlo prostog razloga, naime ukoliko se pojavi manjak u kasi najčešće su oni ti koji taj manjak nadoknađuju iz vlastitog džepa, pa se vode logikom da kupcu nekoliko dinara ne predstavlja veliku svotu, ali da velika svota novca koju bi oni morali da plate može nastati u slučaju da oni svakom kupcu kojem ne mogu da vrate tačan kususr “oproste” koji dinar. Višak na zakozvanom zaključavanju kase na kraju radnog dana ide u džep poslodavcu, odnosno vlasniku trgovine.
Za trgovce još jedna dobra stvar koja im ide na ruku je u tome što je većina kupaca u Srbiji prihvatila ovakav vid kupovine, vraćanja kusura i formiranja cena, pa često ni ne očekuju kusur ili private “adekvatnu” zamenu, za razliku od kupaca u zemljama Zapada koji od trgovaca uvek očekuju da im bude vraćen tačan kusur.
