Marko Petrović: Fudbal je više od igre

Marko Petrović iz Salaša Noćajskog fudbal je počeo da trenira sa svojih pet godina. Sada ovaj sedamnaestogodišnjak kaže da ne može da zamisli svoj život bez njega, da to za njega nije samo sport već način življenja.

Prva škola fudbala u kojoj je Marko zaigrao je „Sirmium“ iz Sremske Mitrovice, u toj školi je trenirao pet godina, da bi zatim prešao u školu fudbala „Altina“ u Zemunu. Nešto više od dve godine se zadržao tamo, pa nastavio da igra u Fudbalskom klubu „Brodarac“ u kojem je i sada, već skoro tri godine.

Fudbal je njegova prava ljubav, jedini sport koji je trenirao i u kojem vidi sebe.

„Cela moja porodica je u fudbalu, svi obožavaju taj sport, od malih nogu sam se družio sa loptom, počelo je sve spontano, ali već odavno je igranje fudbala za mene postalo jedna od najvažnijih stvari u životu, ušao je u moju krv“, počinje mladi Marko.

Uticaj na njega u velikoj meri imali su otac Zoran i stric koji su veliki ljubitelji fudbala i koji su ga, kako kaže, naučili da voli tu igru u pravom smislu te reči.

„Na početku za mene je sve to bila igra, nisam fudbal shvatao suviše ozbiljno, nije bila to što bi se reklo „ljubav na prvi pogled“, ali igrao sam se i ta igra prerasla je u mnogo više, sada ne mogu da zamislim sebe bez lopte i fudbalskog terena, fudbal je definitivno moja ljubav“, priča Marko.
On, vatreni navijač „Crvene zvezde“ kao i njegov tata, igra na poziciji desnog krila, ali spreman je da ukoliko je to potrebno igra i na nekim drugim pozicijama.

Fudbal ga je relativno rano odvojio od porodice, pa tako već neko vreme živi u Beogradu, gde je upisao i srednju školu.

„Baviti se bilo kojim sportom automatski znači i odreći se mnogih stvari, naravno ne mislim na rekreativn, nego na profesionalno bavljenje sportom. Bilo da je to fudbal, košarka, neka borilačka veština, veslanje i slično, sport traži odricanje, disciplinu, konstantni rad, upornost. Ja sam se prvenstveno zbog fudbala preselio u Beograd, a ne zbog škole, nju sam samo lepo uklopio u čitavu priču. U Mitrovici mislim da se dobro radi sa decom, sa mlađim kategorijama, ali ako želiš da naprviš korak dalje, više to mora biti u nekom većem gradu. Beograd nudi zaista veliki broj mogućnosti i treba ih iskoristiti, što i pokušavam“, priča Salaščanin.

On kaže da mu je na početku, po preseljenju u prestonicu bilo jako teško, ali da se vremenom uklopio i u ekipu i u sam način života u jednom dvomilionskom gradu.

„Nova ekipa, nova škola, novi ljudi, novi grad i to veliki grad, sve je to bilo stresno i teško, nedostajala mi je kuća, roditelji, brat, ali vremenom se čovek na sve navikne i bude lakše. Sada uživam, jer radim ono što najviše volim“, nastavlja Marko.

Zbog fudbala dodaje, često ne pronalazi vremena za sebe, da se vidi sa prijateljima, da prošeta po gradu, da radi stvari koje obično rade tinejdžeri. Da izlazi, da se druži. Često ima i po dva treninga dnevno, skoro svaki dan mu je već isplaniran unapred što ponekad, priznaje, zna biti naporno.
„Dese se nekada teški trenutci kada želim da se vratim kući, ali opet znam da zbog fudbala moram da ostanem tu gde sam, to mi je najbitnije u životu, jedino time želim da se bavim i svaka žrtva je onda opravdana“, iskren je Marko.

FK „Brodarac“ se takmiči u Prvoj kadetskoj ligi Srbije, a već naredne sezone Marko će sa svojim timom zaigrati u Omladinskoj ligi.

„U ovoj polusezoni igrali smo protiv „Crvene zvezde“, pobedili smo utakmicu rezultatom 1:0 i to zahvaljujući mom pogotku. Dao sam vrlo efektan gol i to nas je u tom trenutku zadržalo na trećem mestu na tabeli ispod upravo „Zvezde“ i Partizana, što je jako dobar uspeh za kadetsku ligu Srbije i za klub sa još uvek malim imenom. Takođe ove godine sam bio u startnih 18 kada smo igrali utakmicu protiv „Mančester uniteda“ u okviru Omladinske lige šampiona.To je ekipa koja okuplja rođene 1999. 2000. godine, nisam ulazio u igru, ali veliki je značaj za mene što sam ušao u startnih 18 iako godinu dana mlađi“, nastavlja mladi fudbaler.

Za njega najlepši deo svakog dana je onaj deo kada je na terenu, bilo na treningu ili utakmici. Tada se posveti igri, skoncentriše na to što radi i zaboravi na sve probleme ili brige koje eventualno ima u tom trenutku. Na terenu se oseća opušteno, pun samopouzdanja i želje za igrom.

„Za mene najlepši osećaj je onaj kada dam gol, pogotovo ukoliko su u publici moji roditelji, osećaj ponosa i sreće me preplavi u sekundi i ne bih ga menjao nizašta na svetu“, sa osmehom kaže Marko.

Sebe u budućnosti vidi u italijanskoj Seriji A ili na Ostrvu u Premier ligi.

Pročitajte još