Ona ima samo 11 godina, a već više od pola svog života igra fudbal, vatreni je navijač Crvene zvezde i najviše voli da daje golove. Njeno ime je Anđela Matić iz Salaša Noćajskog.
Za Anđelu do sada su čuli mnogi, ne samo u Mačvi i Sremu, nego i šire, ali o njoj će tek da se priča i piše.
Fudbalom je počela da se bavi sa svojih pet godina, naravno prvo sa dečacima, jer devojčice u tim godinama zanimaju mahom samo lutke, a Anđelu je već tada više zanimala lopta. Krivac za to, možda je upravo njen brat koji takođe trenira fudbal od malih nogu i koji ju je odoveo na prvi trening.
Da pravilno šutira naučila je za izuzetno kratko vreme, a kako se ne bi razlikovala od dečaka sa kojim je igrala, malecna, ali odlučna zahtevala je i prve kopačke. Najmanji broj 30 i dalje je bio prevelik za njene noge, međutim to joj nije smetalo, bila je kao i dečaci, imala je kopačke i igrala je kao i oni.
“Kada sam imala samo 5 godina otišla sam sa bratom na njegov trening i tamo su njegovi saigrači počeli da mi dodaju loptu da šutiram, što sam ja dobro radila i bila sam jako ponosna na sebe”, počinje priču Anđela. Svaki put kada je šutnula loptu, njena ljubav za fudbalom kao da je rasla, i on je vrlo brzo postao centar njenog malog sveta, ono što ona najviše voli i što je najviše raduje. O drugom sportu nikada nije ni pomislila.
Nakon nekoliko godina igranja sa dečacima, prvo u “Budućnosti” iz Salaša Noćajskog, pa “Podrinju” iz Mačvanske Mitrovice i “Sremu” i “Radničkom” iz Sremske Mitrovice, Anđela je od maja prošle godine član Ženskog kluba “Sremice”, a od jeseni iz pionirske prelazi u kadetsku ekipu.
Njen trener, Igor Milanović o njoj priča samo u superlativu. Prema njegovim rečima Anđela je univerzalni igrač i može da igra na svim pozicijama, od beka, krila, veznog, pa do igrača u napadu, poziciju koju ona izdvaja kao omiljenu, jer su tu šanse da da gol najveće.
“Treninzi su mi super, neki su mi teški, neki ne, jedino one kondicione nikako ne volim. Trener je strog, ali ne previše i uglavnom ga slušam”, kaže Anđela.
Kod fudbala pored davanja golova voli što joj omogućava da putuje, obožava da ide na pripreme van Mitrovice, a svakoj utakmici u gostima se izuzetno raduje.
Najvijače na utakmicama takođe voli da vidi, ali samo kada među njima nisu njeni roditelji ili baka i deka, jer joj kako kaže ulivaju nervozu, prvenstveno mama koja važi za jednog od najvatrenijih navijača na svakoj od utakmica na kojoj igra.
“Mama toliko glasno navija, da trenera ponekad ni ne čujem”, kroz smeh kaže Anđela, a mama Jelena potvrđuje uz reči da je i ona pored svoj dece zavolela fudbal i da ih podržava maksimalno.
Njene reči potkrepljuje činjenica da prati sve utakmice, da je uključena i u prevoz devojčica, ali i da se desi da uzme slobodan dan da bi ih bodrila na mečevima koji se igraju za vreme njenog radnog vremena. Veliku podršku Anđela ima i od svog dede koji nosi nadimak po jednom Zvezdinom igraču – Pižonu.
Najveću radost Anđela kaže da je doživela kada je njena ekipa “Sremica” na jednom turniru pobedila ekipu “Crvene zvezde”, po njenim rečima to je utakmica koju će zauvek pamtiti.
U svojoj školi ona je jedina devojčica koja trenira fudbal, pa tako časove fizičkog vaspitanja umesto sa drugaricama, ona provodi sa dečacima. Za njih kaže da je podržavaju, ali da im je uvek krivo kada prime od nje gol.
Prelaskom u “Sremice” Anđela doživljava prvi procvat kao mlada, perspektivna fudbalerka, željna dokazivanja, igre, puna energije, entuzijazma, talentovana i neustrašiva nije mogla da prođe nezapaženo, tako da je već član reprezentacije Vojvodine U13,odnosno devojčica starosti do 13 godina. Ukoliko nastavi sa ovako dobrom igrom, trener Milanović za nju kaže da očekuje da u reprezentaciji Vojvodine bude još dve do tri godine, a zatim pređe i u reprezentaciju Srbije.
“Fudbal za mene nije samo sport, to je moja ljubav, ono što volim, što me čini srećnom i čime ja želim da se bavim do kraja svog života”, bila je jasna Anđela.
