Kraj godine donosi i jedno od najčešćih pitanja među zaposlenima – do kada se može iskoristiti godišnji odmor i da li se neiskorišćeni dani mogu preneti u sledeću godinu.
Prema Zakonu o radu (član 73.), zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi jednokratno ili u više delova, ali pod jasno propisanim uslovima.
Ukoliko se odluči da odmor podeli, prvi deo mora trajati najmanje dve radne nedelje u kontinuitetu i mora biti iskorišćen do 31. decembra tekuće godine.
Preostali deo odmora moguće je iskoristiti najkasnije do 30. juna naredne godine.
Kada može da se prenese odmor
Zakon ne dozvoljava da se ceo godišnji odmor iz jedne godine koristi u sledećoj, osim u izuzetnim slučajevima.
Ovo se odnosi na zaposlene koji su tokom godine bili odsutni zbog porodiljskog odsustva, nege deteta ili posebne nege deteta – njima je omogućeno da neiskorišćeni odmor koriste do kraja juna naredne godine.
Dogovor sa poslodavcem
Način korišćenja godišnjeg odmora u delovima prepušten je dogovoru između zaposlenog i poslodavca.
Zaposleni podnosi zahtev, a poslodavac donosi rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, kojim se potvrđuje da je zaposlenom omogućeno da iskoristi svoje zakonsko pravo.
To rešenje se čuva u personalnom dosijeu i ima značaj u eventualnim inspekcijskim kontrolama.
Pored rešenja, poslodavac je dužan da u evidenciji prisustva (tzv. karnetu) i u obračunu zarade precizno označi dane odmora i pripadajuću naknadu zarade.
Pravo koje ne zastareva lako
Zakon jasno propisuje da godišnji odmor nije privilegija već pravo zaposlenog – poslodavac je dužan da ga omogući, čak i ako zaposleni ne podnese zahtev.
Zaposleni se ne može odreći godišnjeg odmora, niti mu ga poslodavac može uskratiti zbog poslovnih potreba.
Zakonski minimum punog godišnjeg odmora u Srbiji iznosi 20 radnih dana, odnosno četiri radne nedelje. Ovo pravo pripada svakom zaposlenom, bez obzira na to da li radi puno ili nepuno radno vreme, kao i da li je zaposlen na određeno ili neodređeno.
Kada se koristi srazmerni godišnji odmor
Postoje situacije u kojima zaposleni nema pravo na pun godišnji odmor, već na srazmerni deo – najčešće u godini zapošljavanja ili prestanka radnog odnosa.
Tada se broj dana godišnjeg odmora računa proporcionalno vremenu provedenom na radu.
Na primer, zaposleni koji ima pravo na 20 dana odmora, a zaposli se 1. jula, ima pravo na 10 dana odmora do kraja godine.
Takođe, u praksi se godišnji odmor može umanjiti ako je zaposleni tokom godine bio na dugotrajnim neplaćenim odsustvima – jer se pravo na odmor stiče samo na osnovu efektivnog rada kod poslodavca.
Cilj zakonskih odredbi o godišnjem odmoru nije administracija, već zaštita prava zaposlenih na odmor, oporavak i privatni život.
Odmor je osnovno pravo, a ne privilegija – i zato poslodavac mora da ga planira, omogući i evidentira u skladu sa zakonom.
