RUMA – Izložba slika „Život je lep“ akademskog slikara Branislava Miokovića biće svečano otvorena u utorak, 4. avgusta, u 19 časova, u Zavičajnom muzeju Ruma (Glavna 182). Posetioci će izložbu moći da pogledaju do 18. avgusta, a sve izložene slike biće dostupne i za kupovinu.
Slike Branislava Miokovića – Put u okean (ne)svesnog i nostalgija za sopstvenim izvorištem
Likovni stil Branislava Miokovića otkriva složen sistem apstraktnog pejzažizma, u kojem se arhitektonska preciznost prepliće sa dubokom intuicijom i ličnom mitologijom.
Ono što karakteriše njegov stil jeste arhitektonska konstrukcija i geometrija. Kao arhitekta, Mioković sliku projektuje i konstruiše ukrštenim dijagonalama. U središtu mnogih radova (poput M171 i DSC_4206) nalaze se dijagonale koje obrazuju dva trougla: donji, koji simbolizuje dom i stabilnost, i gornji, koji predstavlja duhovnu težnju ka nebu. Međutim, njegove slike su policentrične i nemaju jedno središte, što je vidljivo u dinamičnim kompozicijama poput Covid-19 Scare. Na taj način uvlači pogled posmatrača i primorava ga da se kreće kroz sliku, prateći puls vibracija zemlje, vazduha, svetlosti i atmosfere.
Mnogi njegovi radovi, naročito AT 360 i Manđeloska fantazija, zasnovani su na konceptu dijalektike Istoka i Zapada. Zapad (leva strana) simbolizuje materijalni progres i haos kroz oštre, izlomljene i agresivne forme, dok Istok (desna strana) predstavlja Manđelos kao utopiju i „tvrđavu duha“, sa mekim, talasastim formama i toplim koloritom. Na taj način slikar progovara o etičkoj dimenziji umetničkog mikrokosmosa koji je stvorio u manđeloškom domu, vraćajući se njemu kao svojevrsnom utočištu.
Mioković vrši svojevrsno „rekodiranje slike“, koristeći duhovni akrostih u kojem tradicionalni ikonografski simbol postaje i lična šifra. Simbol IC XC, koji se iznad horizonta pojavljuje u gornjoj četvrtini slike (na radovima DSC_4213, AT 299 i AT 360), predstavlja Isusa Hrista kao „savršenu meru sveta“ i duhovnog nadzornika. Krajnji cilj ovih simbola jeste nastojanje da se čulni svet približi i poveže sa svetom neprolaznog. To je duhovnost na kojoj slikar gradi svoju umetnost, potvrđujući sopstveni doživljaj života i smisla slikarstva – put od vidljivog ka nevidljivom.
Slike Branislava Miokovića nisu samo izlet u okean prirode i njenih vizura, već i putovanje u okean sopstva – u dubine ličnosti i podsvesna sećanja koja oživljava snagom lične ekspresije i bogatim, manirističkim koloritom. Pritom se oslanja na gotovo superiorne kolorističke harmonije, nadahnute iskustvom velikih majstora poput Kandinskog, preobražavajući prirodu i stvarnost u kaleidoskop obojenih senzacija.
„U svakoj vidljivoj tvorevini postoji nešto skriveno. Bog hoće da ga mi tražimo i da se, pošto smo ga pronašli, radujemo tom otkriću.“ Ovim rečima jedan svetitelj sažeo je čovekovu trajnu potrebu za zaboravljenim iskonom. Naslućujući upravo tu potrebu, slikar Branislav Mioković postaje mitotvorac svog vremena, „pripovedač priča“ koji iz „onih vremena“, preko manđeloških pejzaža, prenosi smisao sveta u ovo, ali i u svako buduće vreme.
Tanja Mijalčić
istoričar umetnosti
