SREMSKA MITROVICA – Jednu noć proveo je u Jarku, sledećeg dana oko 14 časova drvenim čamcem stigao je u Sremsku Mitrovicu, tu ponovo prenoćio, a jutros uzeo veslo i nastavio Savom prema Kuzminu i dalje ka Gradiški. Dragoslav Šinik iza sebe već ima više od 120 kilometara uzvodne plovidbe, a pred njim su još stotine. Međutim, njegov pravi put nije počeo 25. avgusta u Beogradu, već 1999. godine, rođenjem sina, i traje već 27 godina.
Šinik iz Gradiške vesla Savom od Beograda do Gašnice, na humanitarnom putu dugom oko 478 kilometara, a cilj njegovog poduhvata je kupovina novog kombija kojim će deca i mladi sa smetnjama u razvoju biti prevoženi do dnevnog centra u Gradiški. Ruta, dužina puta i humanitarni cilj potvrđeni su i u ranijim najavama njegovog poduhvata.
Dan pre dolaska u Sremsku Mitrovicu razgovarali smo sa njim dok je bio u Jarku. Rekao nam je da je do tada prešao 124 kilometra i da dnevno, u zavisnosti od reke, vremena, vetra i uslova, prelazi između 14 i 18 kilometara.
– Dnevno prelazim između 14 i 18 kilometara. Sve zavisi od reke, vremena i uslova. Uzvodno je mnogo teže – rekao je Šinik za Ozon.
Koliko je zahtevno veslati uzvodno znao je i pre polaska. U julu je u istom teškom drvenom čamcu prešao 12 kilometara za šest i po sati, a tada je opisao da pravog predaha gotovo nema jer ga Sava, čim prestane da vesla, vraća nekoliko metara unazad.
U Jarku su mu otvorili vrata, sutradan je stigao u Mitrovicu
Na ovom putu nema unapred rezervisano prenoćište za svaku etapu. Nekada spava u šatoru, nekada ga prime ljudi koje do tog dana nije ni poznavao. Do Jarka je stigao prethodne večeri, a tu su mu pomogli ljudi okupljeni oko ribljeg restorana. Jedan je pozvao drugog, neko mu je izašao u susret, neko pomogao oko noćenja.
– Negde spavam u šatoru, negde ljudi pomognu. Sve zavisi gde stignem i koga sretnem – ispričao nam je.
Iz Jarka je sledećeg jutra nastavio prema Sremskoj Mitrovici. Procena mu je bila da će stići oko 14 časova, a stigao je gotovo tačno tada. U Mitrovici je napravio još jednu stanicu i prenoćio, a jutros se ponovo otisnuo Savom, ovog puta prema Kuzminu i dalje ka zapadu. Njegova ruta vodi ga dalje prema Brčkom, Orašju i konačno Gašnici kod Gradiške.
Sa sobom nosi i pozivnice za naredno međunarodno druženje dece i omladine sa smetnjama u razvoju „Svi smo mi dio vas“, koje je planirano od 18. do 20. juna 2027. godine.
Ali da bi se razumelo zašto jedan čovek sedi u drvenom čamcu i svakog dana satima vesla protiv reke, treba se vratiti 27 godina unazad.
Sve je počelo rođenjem njegovog sina
Dragoslav Šinik u ovu priču nije ušao kao predsednik udruženja niti kao humanitarac. Ušao je kao otac. Njegov sin rođen je 1999. godine, nakon, kako kaže, potpuno uredne trudnoće. Tokom porođaja došlo je do komplikacija i dete je ostalo bez kiseonika.
Bilo je to u vreme bombardovanja Srbije. Šinik kaže da je zbog tadašnje bezbednosne situacije doneta odluka da se deca iz Republike Srpske ne transportuju prema Institutu za majku i dete u Beogradu, pa je njegov sin ostao na lečenju u Bosni i Hercegovini. Prvih pet dana proveo je u bolnici, preživeo je, ali su ostale trajne posledice.
Danas ima 27 godina i potrebna mu je stalna podrška porodice. Dragoslav ne govori o njemu samo kroz dijagnoze, već kao o sinu koji ima terapiju, potrebe, teže periode, ali i sasvim jasne stvari koje ga raduju.
Vremenom je primetio da ga smiruju druženje, muzika i veselje.
– Kako su godine prolazile, video sam da ga druženje, pesma i muzika čine srećnim. Kada je među ljudima i decom, kada ima muzike, to mu popravi raspoloženje i drži ga neko vreme – priča Šinik.
„Znao sam da mu možda nikada neću kupiti auto ni vozačku“
Jedna od najtežih stvari za roditelja, kaže, jeste prihvatanje da život njegovog deteta možda neće izgledati onako kako ga je zamišljao kada se dete rodilo.
– Bio sam svestan da svog sina neću ženiti, da mu neću kupiti auto, da neće imati vozačku. Ali svaki roditelj želi svom detetu da ispuni neku želju. Moja želja bila je da mu omogućim ono što njega čini srećnim – priča Dragoslav.
A njega su činili srećnim ljudi, druženje i muzika. Zato je Dragoslav poželeo da na jednom mestu okupi što više dece i mladih sa smetnjama u razvoju.
– On voli svakoga. Njemu nije važno kako se neko zove, odakle dolazi. Hteo sam da mu dovedem što više dece, možda i one koje nikada pre nije video, da zajedno provedu jedan, dva ili tri dana.
Iz te ideje 2018. godine nastalo je međunarodno druženje „Svi smo mi dio vas“. Prema Šinikovom ranijem svedočenju, prvo okupljanje okupilo je oko 1.700 porodica iz 67 gradova bivše Jugoslavije, dok su tadašnji medijski izveštaji beležili i podatak o 1.700 dece iz 60 gradova, pa se brojke razlikuju u zavisnosti od načina brojanja učesnika.
Želeo je da dođu i deca iz malih sredina
Šinik je preko društvenih mreža, medija i udruženja počeo da traži organizacije koje okupljaju decu i mlade sa smetnjama u razvoju širom regiona. Kontaktirao je udruženja iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i drugih sredina.
Posebno mu je, kaže, bilo važno da dođu deca iz manjih mesta.
– Nisam želeo da to budu samo Beograd, Sarajevo, Ljubljana i veliki gradovi. U velikom gradu ipak imate više mogućnosti, više institucija, više sadržaja. Hteo sam da i dete iz malog mesta doživi nešto veliko – kaže.
Već tada postalo je jasno da postoji jedan ogroman logistički problem – gde smestiti toliki broj porodica?
Gradiška je otvorila kuće ljudima koje nikada ranije nije videla
Hotelski i motelski kapaciteti Gradiške nisu bili dovoljni. Šinik je zato napravio organizacioni odbor i okupio predstavnike mesnih zajednica, direktore škola, vrtića i javnih ustanova, predstavnike verskih zajednica i druge ljude iz grada.
Pitao ih je ko može da primi jednu, dve ili tri porodice u svoj dom.
Ideja nije bila samo da se pronađe krevet.
– Hteo sam i da ljudi koji, hvala Bogu, nemaju takvo iskustvo u svojoj porodici provedu makar jedan dan sa roditeljem koji ima dete sa smetnjama u razvoju. Da vide kako taj život zaista izgleda – kaže.
Odaziv je bio ogroman. Ljudi su otvorili vrata svojih kuća porodicama koje do tada nisu poznavali. Deo gostiju bio je smešten u hotelima i motelima, a veliki broj u privatnim domaćinstvima. Tadašnji izveštaji potvrđuju da su građani Gradiške otvarali domove kako bi primili gostujuće porodice.
Već prve godine u organizaciji je učestvovalo oko 200 volontera.
Helikopter, kočije, motori – samo da deca dožive nešto novo
Dragoslav nije želeo da druženje bude samo skup uz ručak i muziku. Želeo je da deca tih dana dobiju što više iskustava.
Organizovane su vožnje kočijama, dolazili su bajkeri, kulturno-umetnička društva, ljudi sa životinjama, a uključen je i helikopterski servis. Deca su mogla da priđu helikopteru, sednu u njega, fotografišu se i dožive nešto što mnogi od njih ranije nisu imali priliku.
– Svako je dao svoj maksimum. Želeo sam da ta deca i njihovi roditelji nekoliko dana budu radosni – kaže.
Kada se prvo druženje završilo, njegov sin ga je pitao: „Tata, hoće opet biti druženje?“
To pitanje bilo mu je dovoljno da zna da priču neće završiti na jednoj godini.
„Možda ćete reći da nisam normalan, ali hoću ponovo“
Posle prvog okupljanja Šinik je kontaktirao gradove iz kojih su učesnici dolazili i pitao da li bi neko naredne godine mogao da bude domaćin. Odgovori su bili slični – ljudima se ideja dopadala, ali nisu imali kapacitete da besplatno organizuju smeštaj, hranu i program za toliki broj ljudi.
Šinik je zato ponovo okupio ljude koji su mu pomogli prve godine.
– Rekao sam im: „Možda ćete reći da nisam normalan, ali hoću ovo ponovo. Vidim šta znači toj deci i šta znači mom sinu. Pomozite mi.“ Svi su rekli da imam njihovu podršku – seća se.
Druženje je nastavljeno i narednih godina, a iz godine u godinu uključivalo je sve više porodica i udruženja.
A onda su se granice zatvorile
Pandemija koronavirusa zaustavila je velika okupljanja. Granice su bile zatvorene, kretanje ograničeno, ali deci kojoj je terapija bila neophodna bolest nije mogla da se „zaključa“.
Šiniku su počeli da se javljaju roditelji koji nisu mogli da nabave lekove za svoju decu. Neki lekovi ni pre pandemije nisu bili dostupni u Bosni i Hercegovini, pa su ih porodice nabavljale u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i drugim državama.
Kada su granice zatvorene, to je postao ozbiljan problem.
– Počele su poruke: „Dragoslave, znaš li nekoga ko može da nabavi lek?“ Imate dete sa epilepsijom, terapija mu je neophodna, a ne možete da je kupite – priča on.
Tada je mreža ljudi koju je ranije pravio zbog druženja dobila novu ulogu.
Lekovi su preko zatvorenih granica stizali kamionima
Roditelji su mu slali medicinsku dokumentaciju, recepte i podatke o potrebnoj terapiji. Tražilo se gde leka ima, a zatim ko ga može doneti.
U vreme kada su granice bile zatvorene, vozači kamiona bili su među retkima koji su i dalje mogli da putuju.
– Nađemo gde leka ima, pošaljemo novac da se kupi. Dobijem informaciju kuda se vozač kreće. Jedan dan idem prema Bihaću, drugi prema Mostaru, treći prema Sarajevu. Vozači kamiona su nam tada praktično spasavali ljude – priča Šinik.
Dragoslav je tokom pandemije 97 dana i noći obilazio granične prelaze, čekao kamione i preuzimao lekove, uključujući i terapije koje su morale da se transportuju u frižideru.
Jedan poziv iz Bihaća koji nije zaboravio
Od mnogih priča jedna mu je ostala posebno u sećanju. Pozvala ga je majka trogodišnjeg deteta iz okoline Bihaća, koje se nalazilo na intenzivnoj nezi u Sarajevu.
– Rekla mi je: „Dragoslave, moje dete je na klinici. Rekli su mi da, ako nabavim lek, ima šansu da preživi.“
Lek se zvao Kineret. Dragoslav kaže da do tada nije ni čuo za njega. Tražio je medicinsku dokumentaciju i saznao da se terapija može nabaviti u Hrvatskoj, a cena je bila oko 1.150 evra mesečno.
– Pozvao sam prijatelje i humane ljude. U roku od 48 sati uspeli smo da skupimo novac i nabavimo terapiju za prvi mesec.
Ali nije bilo dovoljno samo za jedan mesec. Terapija je bila potrebna i sledećeg, pa još jednog.
– Prvi, drugi, treći mesec… svaki put oko 1.150 evra. Tako je išlo oko šest meseci – priča.
Kasnije je, kaže, dobio vest da detetu ta terapija više nije potrebna. Na jednoj humanitarnoj večeri prikazao je pred nekoliko stotina ljudi fotografije deteta iz perioda kada je bilo teško bolesno, pa do vremena kada se zdravstveno stanje značajno popravilo.
– Ljudi su plakali. Ja uvek kažem: ako spasite jedan život, spasili ste ceo svet.
„Nikada nisam gledao čije je dete“
Šinik kaže da mu nikada nije bilo važno iz koje države dete dolazi, koje je nacionalnosti ili vere.
– Meni je važno da je dete. Nikada nisam gledao kako se zove, čije je i odakle je.
Upravo u toj rečenici je i smisao njegovog dugogodišnjeg rada – pomagati tamo gde postoji potreba.
Na svom zemljištu napravio prostor dostupan i deci u kolicima
U početku je za velika druženja iznajmljivao prostor, što je bilo skupo i organizaciono zahtevno. Kasnije su mu prijatelji pomogli da na njegovom zemljištu uz Savu napravi sopstveno izletište.
Neko je imao kamion, neko mehanizaciju, neko materijal, neko znanje. Cilj je bio da prostor bude pristupačan i osobama sa invaliditetom.
– Hteo sam da majka kada dođe sa detetom ne razmišlja da li može da prođe sa kolicima. Napravili smo i širok prilaz prema Savi da i dete u kolicima može da se spusti do reke.
Na istoj toj Savi Dragoslav danas vesla prema kući.
Sve je besplatno
Na njihovim međunarodnim druženjima porodice ne plaćaju smeštaj, hranu ni program. Deo gostiju i dalje boravi kod porodica u Gradiški, a deo u smeštajnim objektima.
Dragoslav kaže da se u organizaciju uključuju ljudi različitih profesija i mogućnosti, svako onim što ima. Suština je da porodica nekoliko dana može da dođe i ne razmišlja o troškovima.
U razgovoru je opisao i razmere poslednjih okupljanja – velike količine hrane, stotine kilograma kolača i voća, veliki broj volontera i sadržaja, ali sa istim pravilom: ko god dođe, sve je besplatno.
Već 18 godina prevozi decu
Ipak, razlog zbog kojeg danas vesla Savom nije samo veliko međunarodno druženje, već nešto mnogo svakodnevnije – prevoz.
Šinik kaže da već 18 godina vozi decu i mlade kojima je potrebna podrška. Ranije ih je prevozio u školu, a kako su završavali školovanje, počeo je da ih vozi u dnevni centar u Gradiški.
Neka deca žive daleko, neke porodice nemaju vozilo, a neki roditelji ne mogu svakodnevno da organizuju prevoz.
Kombi kojim ih sada voze prešao je oko pola miliona kilometara.
Zato im treba novi.
Novi kombi košta oko 43.000 evra
Šinik kaže da su već pronašli vozilo koje odgovara potrebama Udruženja i da je cena sa isporukom oko 81.000 konvertibilnih maraka, odnosno približno 43.000 evra.
U trenutku našeg razgovora imali su oko 2.000 evra, uz sredstva prikupljena putem humanitarnog broja. Do 30. avgusta broj je, prema njegovim rečima, pozvan oko 950 puta.
Za građane BiH aktivan je humanitarni broj 1434, dok građani Srbije mogu pomoći uplatom na devizni račun Udruženja. Humanitarni broj i cilj prikupljanja sredstava za kombi potvrđeni su i u javnim objavama o akciji.
Kombi, ipak, nije njegov najveći strah
Kombi može da se kupi. Lek može da se nabavi. Manifestacija može da se organizuje. Ali postoji jedno pitanje na koje Dragoslav nema odgovor i kaže da ga deli gotovo svaki roditelj deteta kojem će podrška biti potrebna čitavog života – šta će biti sa mojim detetom kada mene više ne bude?
– Najveći strah svakog roditelja je šta će biti sa njegovim detetom posle njega. To je ono čega se svi bojimo. Isto je u Bosni i Hercegovini, Srbiji i celom regionu.
Njegov sin ima 27 godina. Odrastao je čovek, ali kada Dragoslav govori o njemu, kaže – dete.
– Oni su naša deca dok god smo mi roditelji tu.
Humanitarne akcije, smatra, mogu da reše današnji problem, ali porodicama je potrebna dugoročna institucionalna podrška za vreme kada roditelja više neće biti.
Dragoslav ima i ćerku. Nada se da će ona biti zdrava, imati svoj život i pomoći bratu koliko bude mogla, ali ne želi da čitava budućnost njegovog sina zavisi samo od nje.
– Nadam se da će jednog dana, kada mene ne bude, neko pozvati mog sina. Da će neko brinuti o njemu. Zato nastojim da danas pomognem drugima. Verujem da će sutra neko pomoći mom detetu.
Možda je upravo u toj rečenici odgovor na pitanje zašto jedan čovek sedi u teškom drvenom čamcu i ide protiv toka Save. Zašto spava u Jarku kod ljudi koje do prethodnog dana nije poznavao, zašto sutradan stiže u Sremsku Mitrovicu, tu provodi još jednu noć i ujutru ponovo uzima veslo.
Ne vesla Dragoslav Šinik samo za novi kombi. Vesla za decu koju već 18 godina vozi, za roditelje koji znaju koliko znači jedan običan prevoz do dnevnog centra, za porodice koje je spojio, za decu kojoj je tokom korone tražio lekove po drugim državama i za svog sina. Jutros je ponovo seo u čamac. Iza njega su Jarak i Sremska Mitrovica, a ispred Kuzmin, Sava i još stotine kilometara do kuće. Uzvodna plovidba ne prašta predah – čim prestane da vesla, reka ga vraća unazad. Zato nastavlja.
Autor: Dijana Šćekić
