Nasleđivanje nekretnina: zašto dobra volja nije dovoljna

Nasleđivanje nekretnina često se posmatra kao formalnost – dokumenti, pečati, dogovori u krugu porodice. Međutim, iza te prividne jednostavnosti krije se niz problema koji ne proizilaze samo iz zakona, već i iz – međuljudskih odnosa. Iako se često govori o pravnim aspektima, ono što naslednike najčešće dovede do problema jeste odsustvo poverenja, nedostatak komunikacije i ignorisanje realnosti.

Problem nije zakon – problem su ljudi

U teoriji, Zakon o nasleđivanju jasno uređuje prava i obaveze. U praksi, međutim, naslednici često dolaze do sukoba ne zato što ne znaju zakon, već zato što veruju da će se sve rešiti „u krugu porodice“. Ta naivna pretpostavka, uz izbegavanje stručne pomoći, često dovodi do višegodišnjih sudskih sporova i narušenih odnosa.

Jedan advokat, s dugogodišnjim iskustvom u ostavinskim postupcima, kaže:

„Najveći problem nisu nasledni redovi, već ljudi koji smatraju da su ‘zaslužili više’ – jer su brinuli o pokojniku, jer su živeli u toj kući, jer su plaćali račune. Pravo i emocije ne idu uvek ruku pod ruku.“

Ostavinska rasprava – „neka to završi neko drugi“

Mnogo naslednika se ponaša kao da ostavinski postupak nije njihova briga. Mislimo da će neko drugi podneti prijavu, angažovati advokata, platiti takse. U međuvremenu vreme prolazi, imovina ostaje neupisana, zgrada propada, dugovi rastu. Čekanje često postaje najskuplja opcija.

„Kod nas je praksa da se postupci pokreću tek kada dođe do problema – kada neko hoće da proda kuću, a sazna da još nije prepisana. Tada je kasno za mirno rešenje“, napominje isti advokat.

Testamenti i neizgovorena očekivanja

Testament, umesto da bude rešenje, često postaje dodatni izvor sukoba. Kada se volja preminulog ne poklapa s očekivanjima naslednika – nastaju sumnje u autentičnost dokumenta, zahtevi za poništenje i međusobne optužbe.

Problem je i što mnogi roditelji testamentom pokušavaju da „isprave“ porodične odnose – nagrade jedno dete, kazne drugo, ignorišu treće. Umesto da ostave mir, ostave rat.

„Zajednička kuća“ – mesto okupljanja ili izvor svađe?

U mnogim porodicama nekretnina se nasleđuje zajednički. Nekada braća i sestre, nekada rođaci – svi udeljeni po 1/3, 1/6, 1/10. Dok nekom ta kuća predstavlja dom i uspomenu, drugom je samo tržišna vrednost i prilika za zaradu. Odatle dolaze nesporazumi – da li prodati? Da li iznajmiti? Ko ulaže u održavanje?

Neretko, jedan naslednik koristi nekretninu, a drugi zahtevaju „svoj deo“. Rešenje je dogovor – ali ako dogovora nema, sledi tužba za deobu.

Rešenje nije u zakonu – rešenje je u pripremi

Nasleđivanje nije problematično kada postoji dobra volja, ali čak i tada bez plana – ide pogrešno. Ljudi često ne znaju:

• da se nasleđuju i dugovi,
• da se zaostavština ne koristi bez prethodne pravne procedure,
• da zakon ne prepoznaje „nepisane dogovore“,
• da izbegavanje problema nikada ne donosi rešenje.

Preporuke

• Pričajte sa porodicom na vreme. Bolje je neprijatna istina za života, nego neprijatan sud posle smrti.
• Ne „štedite“ na advokatu. Pravna pomoć je uvek jeftinija od pogrešne odluke.
• Ne čekajte da neko drugi preduzme korak. Svako ima odgovornost da pokrene postupak.
• Ne potcenjujte važnost pisanog dogovora. Usmeni dogovori najčešće propadnu s prvim neslaganjem.

Nasleđivanje nekretnina u Srbiji, zapravo, nije pravni problem – to je porodični test, i mnogo više zavisi od poverenja i spremnosti na saradnju nego od zakonskih članova. Ako naslednici ne razgovaraju, ne poštuju jedni druge i ne planiraju – nijedan zakon im neće pomoći.