SREMSKA MITROVICA. Od oca je nasledio nadimak – Baron. Tokom radnog veka menjao je poslove a najduže se zadržao u hali „Pinki“. Posao je radio sa mnogo ljubavi i pažnje.
Dragan Simunović– Baron je bivši spotista, filkloraš, akcijaš, radio na održavanju objekat, fotograf, održavao je stranicu haele, pisao sportske izveštaje…, ovaj Mitrvovčanin se kroz život nije predavao, ostvario je mnoga prijateljstva i ime koje mnogi Mitrovčani znaju.
Rođen 1958. Godine u Sremskoj Mitrovici, živi u Laćarku gde završava osnovnu školu, nakon osnovne završio je srednju saobraćajnu školu. Nadimak „Baron“ dobijam po tati kojeg su isto tako zvali, tata je takođe igrao fudbal u „Drvodeljcu“ u Laćarku, Ne znam zašto taj nadimak, ja sam od rođenja dobio taj nadimak, ljudi me znaju samo po nadimku.
Imam 65 godina i rodio sam se u ovom gradu. Celog života sam bio radnik. Volim Sremsku Mitrovicu, ali je više ne prepoznajem.
-U mladosti sam igrao za nekadašnji fudbalski klub „Poljostroj“ u staroj Jugoslaviji, tada je bilo mnogo fudbalskih klubova, maltene svaka radna organizacija imala je svoj fudbalski klub. To su bile opštinske lige, igrao sam dok nisam naišao na pravu devojku, zbog nje sam prešao na folkor koji sam igrao deset godina. Igrao sam u „Matroz“ folkloru, nakon toga prelazim u gradski, sve je to bilo divno.
-Zahvaljujući fudbalu prošao sam sela i bliže gradove a zahvaljujući folkloru prošao sam dosta u onoj staroj Jugoslaviji osamdesetih godina, posetio sam Sloveniju, Makedoniju, pravili smo razne koncerte, dva puta sam bio u Italiji i Berlinu, to se sve odvijalo kada sam imao dvadeset i neku godinu. U podmlatku sam igrao na levom krilu a kada sam otišao u starije, svi su hteli da igraju napred i postižu golove tako da sam igrao levog beka, postizao sam golove i sa te pozicije.
Baron pamti i radne akcije, lepa su to sećanja
-Desetak godina sam išao na omladinske radne akcije, bio sam na 14 akcija, najviše u našem gradu, bio sam glavni organizator za slanje momaka i devojaka na radne akcije, sedam puta komadant brigade a obišli smo i mnoge gradove stare Jugoslavije.
-Radio sam u „Poljostroju“, to mi je bio prvi posao na kom sam proveo devet godina, jednu godinu sam bio sekretar omladine i tu sam nakupio deset godina radnog staža. Kada je otvoren sportski centar, prelazim u sportski centar u septembru 1987. godine. Došao sam tamo sasvim slučajno, tada je vreme bilo skroz drugačije i opuštenije, ljudi su radili i imali dobre plate, svi su se utrkivali da idu na radne akcije, to je bilo obeležje da si dobar i vredan čovek. Prvi direktor PSC „Pinki“, Slobodan Simić je bio akcijaš, on me je pozvao da pređem, sreli smo se u gradu, razgovarali i tako sam došao na novo radno mesto. U firmi sam radio na normu u tri smene, kada sam došao u halu „Pinki“, trebalo mi je dugo vremena da se naviknem na atmosferu, bilo je to sretno vreme, sa tom platom mogle su da se kupe nezamislive stvari u odnosu na danas.
Sve što mi je u Sremskoj Mitrovici bilo lepo, sada su uglavnom sećanja. Pamtim vremena koja su bila darežljivija prema svima i sećam se nekih drugih, boljih vremena.
-U PSC „Pinki“ došao sam na poziciju smenovođe, radio sam na održavanju objekta, nije nas bilo mnogo i radili smo svašta. Bilo je mnogo posla ali je bilo zanimljivo, sportske aktivnosti i koncerti su bili fantastični, sportski centar je dobro došao ovom gradu, nije bilo objekta koji je mogao da primi toliki broj ljudi da bi se organizovao jedan koncert, bilo je u proseku dva koncerta mesečno gde se prodavalo nikada ispod 3.000 ulaznica. Pevao je kod nas Zdravko Čolić, Lepa Brena, Vesna Zmijanac. Anegdota vezana za Lepu Brenu jeste da je u 18:00 časova počeo njen koncert, toliko brzo se rasprodalo da je Brena napravila još jedan koncert odmah zatim, bilo je više para u džepu i više se kretalo. 1987 godine najpopularnija grupa je bila „Divlje Jagode“. Prvu novu godinu su gostovali zajedno sa jednom lokalnom grupom koja svira narodnjake, hala je bila prepuna. Sve je bilo zanimljivo i nije bilo monotono, dolazili su novi momci i devojke, trenirali.
Radilo se od ujutru do kasno uveče, praznog hoda nije bilo, jedni su ulazili drugi su izlazili, sve je bilo zanimljivo.
-Poslednjih par godina je tako opet u hali, devedesetih je bila velika stagnacija što je i normalno, zadnjih desetak godina stanje se daleko više popravlja, otvoren je bazen i fudbalski teren i sve funkcioniše kako treba.
Biti Mitrovčanin, bar nekada, je značilo biti tolerantan, multinacionalano opredeljen, voleti sve nacije i narode sa kojima delimo ovaj grad, voleti nove koji su došli, ali insistirati na tome da svi prihvatimo vrednosti koje ovaj grad čine lepim mestom za život.
-Kako su se menjale stranke tako su donosile i neke nove izmene u nazivima radnih mesta, nisam bio smenovođa nego smenski tehničar ili magacioner, bio sam svašta, radili smo isto a na papiru je pisalo drugačije, kako je kome odgovaralo i kako se kome svidelo. Među prvim ljudima u hali bio je Siniša Ninković, zamenik direktora i profesor fizičkog, imao je viziju da se igraju i turniri u malom fudbalu, organizovalo se tada na stadionu „Partizana“. On je prvi to pokrenuo, ispostavilo se da je dobro i opstao je. Kako su se menjale stranke, arhiva je otišla u zaborav, po sećanju mogu reći da je prve godine bilo 160 ekipa seniora, prodato 32.000 ulaznica što je u današnje vreme nezamislivo.
Devojke i momci koji su trenirali su se ženili, devojke rađale decu, najlepša stvar ovog posla jeste da vidim njihovu decu da dolaze kod mene u halu i treniraju, kod nekih sam došao i do unučadi. Pratio sam generacije i dočekivao, osećaj je teško opisati, najviše volim kad mi kažu „Barone ti si još tu“.
-Nisam napuštao Mitrovicu, punih 35 godina sam proveo u hali, Mitrovica se menjala, mnogo se igralo u zadnjih 15 godina, mnogo se izgradilo. Sa nepunih 29 godina ušao sam u sportski centar, tu sam se i oženio, dobio dvoje dece, sada i unuka, vezan sam za sportski centar, promenilo se 6 do 7 stranaka, dočekao sam 13 direktora u sportskom centru. Opstajali smo, bile su dobre plate.
1991. godina je bila teška, snalazio se ko je kako umeo
-1991. godine dolazi loše vreme, imali smo loše plate, jedan deo smo dobijali od opštine a za druge smo se nalazili. Imali smo jak razglas i putovali po turnejama, donosilo je to dobre novce, imali smo bokserski ring pa su se organizovala takmičenja, nosili smo, iznajmljivali, da bi opstali. Snašli smo se, preživeli…
–Danas, ako si stranački opredeljen ne moraš da budeš puno pametan, u sportskom centru je kao i u drugim firmama, moraš biti opredeljen, ako si na liniji onda si pametniji od svih. Posao mi je odgovarao, raznovrstan je, nisam se gurao da budem negde u nekoj stranci poseban. Ono što je mene usrećilo je da u sportski centar dolaze ljudi koji se ne bave stranačkim stvarima, ljudi dolaze da treniraju. O lošim situacijama ne želim da pričam, mali smo kolektiv i nije bilo trzavica.
–Kroz posao sam i učio. Ovaj posao je dinamičan i potrebno je usavršavanje, ja sam starija generacija ali sam pokrenuo slanje izveštaja medijima i otvaranje fejsbuk stranice PSC „Pinki“. Deca su me učila, slušao sam njih jer kada nešto voliš ništa ti nije teško.
–Kroz sve moje godine rada, bilo je uspona i padova. Od pre nekoliko godina vraća se stari sjaj hale. Još samo da se napuni, koncertima, događajima… Verujem, biće i toda. Sada je na mladima. Branislav Nedimović je pre deset godina renovirao objekat, uslovi su tada bili daleko bolji, potrebna je još sanacija krova i da se uradi izolacija, onda bi bili mirni 30 godina.
A kada je reč o penziji, ja sam je najpre doživeo kao slobodu. Ne moram ništa, a mogu sve.
-Penzije su male a „budala“ uvek sebi nađe posla. Ne znam da li bih nešto menjao kada bi se vratio u mladost. Zadovoljan sam svojim životom.
Tokom svog radnog veka bio je veran Sremskoj Mitrovici i ostao jedan od svedoka kako su se grad i stanovnici menjali.
