Kada se govori o odnosima, mnogi ljudi razmatraju sve aspekte kada odlučuju da li bi želeli da budu u vezi sa partnerom koji ima decu iz prethodnog braka. Međutim, pitanje „da li bi prihvatili partnera sa decom?“ nije jednostavno ni za odrasle, a ni za decu koja su već prošla kroz razvod roditelja i bratske ili sestrinske veze sa polubraćom i polusestrama.
Iz ugla deteta, priča postaje još složenija.
Kakva su iskustva osoba koje su prošle ovakve situacije i kako su ih oblikovali odnosi sa partnerima i njihovim decom.
„Moj novi tata nije bio samo očuh“
Ivana, sada odrasla žena, priseća se trenutka kada je u njen život ušao novi partner njene majke. „Imala sam tri godine kada sam dobila ‘novog tatu’. On je za mene postao pravi otac, ali njegova porodica nikada nije prihvatila mene. Osećala sam se kao uljez, i to je ostavilo trag na moje samopouzdanje,“ priča Ivana.
Njeno iskustvo pokazuje da nije samo odnos između deteta i novog roditelja važan – širi porodični odnosi takođe igraju ključnu ulogu. Iako je Ivana izgradila blizak odnos sa svojim očuhom, emotivni bol zbog neprihvatanja od strane njegove porodice ostavio je neizbrisiv trag.
„Prihvatanje deteta – test za novu ljubav“
Maja, majka odraslog sina, trenutno je u vezi s muškarcem koji ima malo dete iz prethodnog braka. „Moj partner ima petogodišnjeg sina, a ja sam prošla kroz sve faze odgajanja i školovanja sa svojim detetom. Ponekad se pitam da li imam snage za sve to ispočetka,“ kaže Maja.
Izazovi s kojima se suočava uključuju usklađivanje sopstvenih potreba, odnosa s partnerom i brige za detetove emocije. „Iako se trudim da budem podrška, povremeno osećam tenziju. Važno je imati strpljenja, jer deca često reaguju odbijanjem zbog straha da će izgubiti pažnju svog roditelja,“ objašnjava ona.
Strahovi majki sa ženskom decom
Jelena, samohrana majka tinejdžerke, donela je odluku da ne ulazi u nove veze. „Kao majka devojčice, uvek se bojim kakav bi odnos moj partner imao s njom. Da li bi je prihvatio? Da li bih mogla da zaštitim njene emocije?“ Jelena ističe da ovaj strah nije iracionalan, već rezultat duboke brige za ćerku.
Istraživanja pokazuju da deca, posebno tinejdžeri, mogu osećati ugroženost kada se novi član pridruži porodici. „Kao majka, morala bih prvo biti sigurna da je moja ćerka srećna, pre nego što bih uopšte razmišljala o sopstvenoj sreći,“ zaključuje Jelena.
Iz ugla deteta: Emocionalna stabilnost i prihvatanje
Kada je dete uključeno u takav složen odnos, izazovi postaju još veći. Osobe koje su prošle kroz razvod i imale mogućnost da izgrade odnose sa novim partnerima svojih roditelja mogu se osećati pomešano – želeći da prihvate tog novog partnera, ali istovremeno osećajući duboko ukorenjeni strah od gubitka svojih bioloških roditelja. Deca često prolaze kroz faze koje uključuju zbunjenost, tugu i ponekad odbijanje prema novim članovima porodice. To postavlja dodatni izazov za roditelje koji pokušavaju da balansiraju između svojih emocija i emocija svoje dece.
Nikola (18):
„Kad je mama dovela svog dečka, osećao sam se kao da gubim deo našeg života koji je bio samo naš. On je bio ljubazan i pažljiv, ali dugo sam ga posmatrao kao uljeza. Trebalo je vremena, ali sada ga doživljavam kao nekoga na koga mogu da se oslonim, iako mi nije bio zamena za oca.“
Sanja (25):
„Očuh je ušao u moj život kad sam već bila tinejdžerka. Poštovao je moje granice, što je bilo ključno. Nikada nije pokušavao da bude moj roditelj, već prijatelj. Taj pristup mi je pomogao da ga prihvatim, jer nije bilo pritiska da ga zavolim. Postao je neko koga iskreno poštujem.“
Ana (12):
„Kada je tata doveo novu ženu, osećala sam se ljubomorno. Mislila sam da želi da zauzme mesto moje mame. Iako sam se u početku opirala, kroz razgovore s tatom i sa njom, počela sam da shvatam da nije tu da me odvoji od mame, već da doprinese našoj porodici. Još se učimo da se razumemo.“
Šta stručnjaci kažu o prihvatanju novih članova porodice?
Prilagođavanje na novog partnera u porodici zahteva pažljiv i strpljiv pristup. Stručnjaci naglašavaju da je ključ uspeha otvorena komunikacija i poštovanje detetovih emocija.
- Postepeno uvoditi promene: Novi partner ne bi trebalo odmah da preuzme roditeljsku ulogu. Deca se bolje prilagođavaju kada imaju vremena da upoznaju novu osobu bez pritiska.
- Slušati i razumeti: Deca često osećaju strah, nesigurnost ili ljubomoru. Validacija njihovih osećanja pomaže im da se osećaju prihvaćeno i podržano.
- Izbegavati forsiranje odnosa: Poverenje između deteta i novog partnera treba da se razvija prirodno. Kada deca osete da imaju kontrolu nad razvojem odnosa, manje su sklona otporu.
- Strpljenje je ključ: Promene u porodici često izazivaju negativne emocije kod dece. Važno je da roditelji i partneri ne doživljavaju te reakcije lično, već kao deo procesa prilagođavanja.
Prihvatanje novog člana u porodicu nije jednostavan proces, ni za roditelje, ni za decu. Ljubav, strpljenje i doslednost su ključni faktori u stvaranju harmonije u ovakvim situacijama. Deca, sa svojim emocijama i iskustvima, ne predstavljaju prepreku već priliku da porodica postane mesto gde se svi osećaju sigurno i voljeno. Samo kroz međusobno razumevanje može se izgraditi čvrsta zajednica.
