Zašto smo postali nemi posmatrači nasilja

Od strane Ozon
0 komentar

Šta nas sprečava da se umešamo ili – zašto ne pomažemo?  ‘’Prosta’’ objašnjenja kao strah, apatija i ravnodušnost su suviše pojednostavljena, i psihološka istraživanja pokazuju da su ljudi, naročito u masi, pokretani složenom mrežom socijalnih pritisaka i grupnih normi. 

U mnogim situacijama posmatrači uopšte ne shvataju da su svedoci nasilja.

Zapanjuju nas slike koje dolaze iz osnovnih i srednjih škola, slike vršnjačkog nasilja i sve češće fizičkog obračunavanja profesora i učenika. Iskazati stav, dati svoj glas za ljubav, a protiv diskriminacije mora biti prioritet, u svakom gradu, svakoj ulici, na  svakom trgu, bez razlike i bojazni da će različito mišljenje izazvati fizički obračun. Za one koji poštuju zakon, sloboda ne sme biti skupa.

Osećanje sigurnosti mora biti dostupno svima, ne samo pojedincima, jer onog trenutka kada nasilnik uvidi da, zajedno sa njemu sličnim, može da prođe nekažnjeno, za njega više ne postoje granice. Pitanje je samo – ko je sledeći?

Ona poznata „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“ polako gubi smisao. Današnje generacije u pojedinim školama  proživljavaju pravi pakao.

 Vršnjačko nasilje počinje kao verbalno kad  jedan učenik uputi drugom ružnu reč ili kad  grupa učenika ponižava pojedinca.  Za nekog je to samo gruba šala, ali za pojedinca ozbiljna trauma. Ovo je prvi korak u nasilju. Ako se ne odreaguje na vreme sledeći korak  može biti fizičko nasilje.

Često tešimo sami sebe pa kažemo da nikada nije bilo ovako, ali jeste… Bilo je… Ali je sada izašlo nepolje.

Na neki način danas je poremećen sistem vrednosti. Kada se desi napad na devojku, ženu, istraživanja pokazuju da svaka treća osoba smatra da je devojka kriva za napad. To su varijacije na temu žena je odgovorna. Uvek menjamo te uloge i neosnovano svaljujemo odgovornost na ženu.

Da li biste gledali ili okrenuli glavu da ne gledate, da neko maltretira životinju, ili dete? Verovatno bi sada mnogi odgovorili – Ne. Pokušali biste da zaštitite slabije i nedužne, makar tako što biste se glasno pobunili, ili zapretili nasilniku da ćete ga prijaviti. A iz nekog razloga, nemamo takav poriv kad je u pitanju situacija u kojoj muškarac napada (svoju) ženu. Tada je to njihova stvar, njihov odnos i verovatno je najpametnije ne mešati se. 

Zašto niko ne priskače u pomoć žrtvi? Zar je ljudima sve jedno? Da li smo postali bezdušni i da li smo izgubili empatiju/saosećanje za bližnje? 

Prvo pitanje koje u šoku postavljamo sebi i drugima nakon što smo videli scene brutalnog nasilja je: Kako je moguće da ljudi čine takvo nasilje i kako je moguće da to nije sprečeno ili sankcionisano? Po komentarima ljudi u javnosti, danas na žalost samo na društvenim mrežama, može se zaključiti da ljudi imaju saosećanje i da ih scene nasilja nad drugima zaista ne ostavljaju ravnodušnim. Ali, sve više samo na društvenim mrežama… nekad se čini da sa ovde utrkuju ko će pre da osudi, u realnom životu to nije tako.

Nakon događaja nasilja, jedni problem zanemaruju i zataškavaju, a većina, tj tzv “obični građani” bivaju prestravljeni tim scenama, verovatno većini prolazi kroz glavu pomisao “to bih mogla da budem i ja ili moje dete. Neću da se mešam, posle ću ja imati problema”.  Takva reakcija na nasilje i takve misli i strahovi su sasvim prirodna reakcija na opasnost, ali ne zaboravite, vi ste svedok. Kad čujete i vidite uznemirujuće scene, kad se uplašite da će se komšije poubijati, kad neko zove upomoć, vaša je dužnost da reagujete. Na koji ćete način to učiniti, zavisi od situacije, ali sigurno možete nešto da učinite. Možda se do sada niste našli u toj situaciji, ali velike su šanse da hoćete, zato razmislite, zauzmite stav, probudite svest, savest i odgovornost. 

Deo rešenja možda leži i u medijima. Može se pretpostaviti da kada bi u javnom diskursu više prostora bilo dato konkretnom, konstruktivnom i praktičnom razmatranju problema, sa naglaskom na mogućim akcijama i rešenjima, onda bi to ulilo neku nadu pojedincima. 

Pojedinci bi onda pre bili u prilici da uoče neku šansu i neku mogućnost ličnog angažovanja na rešavanju društvenih problema. 

Možda Vam se svidi i

Ostavi komentar