Marija Maričić Marks iz Laćarka, devojčica koja je preživela ustaške logore

Od strane Ozon
0 komentar

Parastosom i svečanim programom po nazivom “Nepokornom Sremu” obeleženo je 80 godina od stradanja Sremaca tokom leta 1942. godine u Sremskoj Mitrovici. Programu je prisustvovala i Marija Maričić, rođena Marks, koja je, tada kao sedmogodišnjakinja, preživljavala krvave i crne dane, lažna suđenja, surove osude na smrt i mučna ubijanja nedužnih ljudi.

„Tužno je, ne može se ovde sve kazati u dve reči za te dve godine koliko smo bili, ne može se sve izreći. Uvek nešto ostane, nešto što je vrlo važno da se kaže“, počinje svoju priču Marija Maričić.

Marija Maričić je Sremica, i partizanka, žrtva ustaških logora, danas Subotičanka u penziji, majka i baka.

Kao devojčica od sedam godina, sa mlađim bratom i sestrom bila je u više logora po Vojvodini. Zbog oca koji je iako Nemac, bio predratni komunista i partizan u Vojvodini – cela njena porodica pretrpela je stradanja u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod upravom fašističkog pokreta. Porodica Marks je živela u Laćarku.

Jednog jutra, 1942, majka je spakovala nešto stvari u džak i kroz baštu odvela troje dece najpre na kraj sela, pa dalje na Frušku Goru.

U šumi su već bila dva logora sa civilima – pobegli su od raznih neprijatnosti, svedoči Marija. Uglavnom su bili Romi, Jevreji i Srbi. Da bi pobegli od neprijatelja, napustili su položaj – njih četvoro i dve jevrejske porodice iz sela Grgurevac – u pratnji dva partizana krenuli su… stigli su i do Čerevića, odatle ih ustaše odvode zaprežnim kolima do sabirnog logora u Rumi. Kuvalo se jednom dnevno – krompir.

Zatvorenike su masovno ubijali, kaže, najviše noću.

Kad su ih iz Rume vozom poslali u drugi logor u Sremskoj Mitrovici, u stočnim vagonima se jedva moglo stajati. Iz vagona su dugo pešačili do kaznionice, a kolonu su čuvale ustaše. „Bilo je slučajeva da su ljudi padali, onda su bila strašna batinanja, imali su korbače i terali ih da ustanu uz psovke“.

Ko je stigao, stigao je, ko je ostao, ostao je.

Na ulazu u logor stajale su poređane ustaše koje ih takođe udarale korbačima. „Mama je nosila sestru, a brat i ja smo bili pored nje, s leve i desne strane.

Pošto je bilo puno zatvorenika, za njih nije bilo mesta u zgradi već su bili u delovima odeljenim žicom, koji su bili improvizovane sobe. U zgradama su bili politički zatvorenici. „Nas koje smo tako pokupljeni trebalo je dati za likvidaciju“. U žici ih je bilo toliko da su mogli samo da sede na smenu. „Svake noći su praznili po jednu žicu, a ona je bila kao ove naše sobe“. Kamionima su vozili u groblje gde su ih likvidirali.

Jednog dana došao je red i na njihov odeljak – najviše je bilo dečaka uzrasta 15 do 17 godina.

„Odveli su nas u jednu drugu žicu, tu su sedeli sudija i zapisničar“.

Počelo je suđenje.

„Ja se ne razumem šta je to bilo, nisam bila svesna šta je to, tek sam mogla da upamtim kako je bilo sedeli smo napred sa mamom, mama je držala sestru u sredini, koja je spavala, brat je bio sa njene desne strane a ja sa leve. U toku sudjenja, on je u jednom nonšalantno rekao da je dosta suđenja i da se piše svima smrtna kazna streljanjem. Razumela sam te reči i počela sam da vrištim i plačem, moj brat je naivno pitao zašto plačem, sudija je rekao, ne zna dete da mu se o glavi radi“.

Stigli su kamioni i ponovo je krenuo utovar. Doveli su ih do centra Mitrovice, gde je pre rata bio sud. U dugačkom hodniku ostavili su ih da čekaju, a seća se da su ispitivanja počinjala noću i zvuka čizama i cipela, kako tabanaju, kao i škripe brava. „Po tome smo znali iz koje prostorije vode na likvidaciju“.

Koliko su tu proveli vremena, ne zna. „Svaki dan je strašan i dug“. Uz pomoć vratara u tom logoru uspeli su da pobegnu.

Odveli su ih kući na zaprežnim kolima, sakrivene ispod ćebadi – do „trećeg šora u Laćarku“.

„Preživeli smo tako što je bila jedna baba, Saveta joj je bilo ime, ona nam je noću donosila hranu jer je bila jedna prazna kuća ispred nas pa je mogla da donosi hranu, pazila je na nas a mi smo ujutru ustajali i odmah odlazili u šupu jer je tamo bila vangla i poklopljeno jelo. Ona je nama noću pripremala i davala, tako smo se prehranjivali“.

Marija Maričić 1953. dodina. Privatna arhiva

Marija Maričić njenim Laćarcima i Mitrovčanima poručuje „da sačuvaju to što su teškom mukom stvorili“. S ponosom ističe da je Laćarak, iako malo mesto, dao dosta boraca u Narodnooslobodilačkoj borbi. Na obeležavanju 80 godina od stradanja Sremaca, bilaa je počasni gost.

Možda Vam se svidi i