Čovek snuje, a Bog odlučuje

Momčilo je bio mlad, naočit momak, poznat po čestitosti i dobroti. Poticao je iz veoma siromašne, seoske porodice.
Zora je bila lepa, nežne građe, iz poznate, bogate porodice. Dobra miraždžika.
Bili su deca južne Srbije, Topličkog kraja.
Istim stazama su hodili i imali velike snove o sreći.
Njihova ljubav je planula čim su im se oči prvi put srele i počeli su da sanjaju velike snove.
No, kako to i danas neretko biva, ova ljubav se pokazala nemogućom.
Zorini roditelji nisu želeli da čuju za siromašnog zeta, bez obzira na sve druge njegove kvalitete, koje je posedovao.
Udali su je. Bogato, sa velikom, tradicionalnom svadbom. Dok su zlatni dukati zvečali i glasna se orila muzika, on je počeo da luta.
Danima je hodao poljima. Ni bujna priroda, ni žareno sunce, ni cvrkut ptica, ni magični žubor vode, nisu mogli da umanje njegovu tugu.
Čovek slomljenog srca. Čovek izgubljenih snova.
Nakon nekog vremena, čuo je da je njegova voljena rodila prvo dete. Sina naslednika. Sledeće godine, na putu je bilo drugo dete…
Shvatio je da je bitku ljubavi izgubio.
Njegova zabrinuta mati, sve češće ga je slala u komšijsku kuću, da pomaže u poljskim radovima. Komšije su imale ćerku i uskoro se po selu pročulo da se Momčilo oženio.
Radost se uselila i u Momčilovu kuću, a njegovo lice je počelo ponovo da se smeši, kada se i njemu rodio sin. U sinu je pronašao utehu, ali vrlo brzo, po rođenju deteta, žena mu se razbolela i upokojila.
Šest meseci kasnije, zvona seoske crkve su oglasila upokojenje Zorinog muža. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći.
Oboje su bili pogođeni težinom životnog puta i brigom kako će podizati decu.
Vreme je prolazilo. Hrabro su koračali kroz život, a onda, iznenada…na pijaci najbliže varošice, njihove oči su se ponovo srele.
Ljubav, okupanu suncem, niko više nije mogao da kontroliše i zaustavi.
Skromno i u tišini, venčali su se u obližnjem manastiru.
Izrodili su još troje dece u velikoj, iskrenoj, pravoj ljubavi.
Živeli su u poštovanju, sa puno nežnosti, mnoštvom osmeha sve njihove dece, bez prepirki i svađa.
Život u blagoslovenoj ljubavi.
Doživeli su duboku starost.
Zora se upokojila prva, u smiraju Mitrovdana.
Momčila su deca pronašla godinu dana kasnije, na Zorinoj strani kreveta.
Baš istog datuma. Na Mitrovdan, kada je i njegova ljubav otišla sa anđelima. Kažu, imao je blagi osmeh na licu.

(Priča je istinita, sem imena koje sam izmenila. Oboje sam ih poznavala i jedan Vaskrs provela u njihovom domu. I sada mi recite da prava ljubav ne postoji…)

Aleksandra Garunović

You may also like