Gradske priče: Sremački Džek Nikolson – Vlada Kanić

Od strane Ozon
0 komentar

Kao talentovan mlad muzičar, Vlada Kanić je davne 1968. otišao u Norvešku da odradi dvomesečnu tezgu. A ostao je 40 godina.

Foto Facebook

Oženio se, dobio troje dece i radeći kao građevinski inženjer izgradio mnoge zgrade, mostove, naftne platforme. Ali svoju najveću građevinu napravio je kad mu se od srca otkinula pesma „Kućerak u Sremu“.

Paralelno sa studijama, muzikom je počeo da se bavi ranih šezdesetih. Na Omladinskom festivalu u Subotici 1963. osvaja nagradu publike, a na Beogradskom proleću debituje 1967. A onda, sasvim slučajno, dobija dvomesečni aranžman u jednom hotelu u Norveškoj i zaljubljuje se u plavooku Evu. Uči norveški, zapošljava se kao građevinski inženjer i prestaje da se bavi muzikom.

foto Facebook

Ali sudbina je htela da 1986. u restoran njegovog prijatelja u Oslu dođe orkestar Tamburica 5. Zaintrigiran, Kanić im nudi svoje stare pesme, ali piše i jednu novu – sad već čuveni „Kućerak“.

– Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču koji je u Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostreli sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta. Uhvatim se gitare, al’ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša“ – sa setom priča Vlada Kanić.

Sa Tamburicom 5 Kanić snima i pesmu „Pustite me iz ćelije“ u kojoj opisuje teskobu svog života u Norveškoj, a čije je emitovanje na Radio Beogradu bilo zabranjeno. Otpevao ju je nedavno na jednoj TV stanici, a za to vreme na ekranu su išle slike haških zatvorenika. Eto, kaže, kad napravite dobru pesmu, to vam je kao kad napravite dobru pitu s višnjama. Svi jedu.

Tako Tamburica 5 dvadeset godina u „Dva jelena“ u Skadarliji svako veče svira „Kućerak“. Svira se po čardama, na svadbama, a pre pola godine Vlada je na Zemunskom groblju prisustvovao sahrani muzičara koga su u raku spustili uz tamburice i „Kućerak“. Kaže, noge su mu odsekle.

A mnogi mu ne veruju da je to njegova pesma. Jedne večeri na Petrovaradinu nije mu verovao ni orkestar Stevice Jovanovića Čvarka. To je narodna pesma, tvrdili su tamburaši. Tek kad ih je okitio „hiljadarkom“, rekli su: „E, sad je tvoja!“

No, život Vlade Kanića, čoveka koji fizionomijom neodoljivo podseća na Džeka Nikolsona, nije satkan samo od lepih uspomena.

Od kada mu je umrla supruga, tada mu je, kako kaže, gitara pomogla da ponovo stane na noge.

Rođen 1941. u Gospodskoj ulici u Zemunu, gospodin Kanić se sve češće vraća rodnom gradu i, kako kaže, preko špricera počinje drugovanje sa Banetom Krstićem, uz čiju pomoć izdaje CD sa starim, ali i sa novim pesmama. I opet o vremenu kad se jela supa od golubova, a belo vino pravilo od grožđa koje se zove „kozje sise“. Bez para za reklamu izdali su svega 2.000 primeraka i prodali preko 1.500. Probranim slušaocima koji su, kako kaže Vlada, izvan rulje koja guta sve što je lažno i lumpuje sa „muzikom“ Grand parade. A uskoro, na CD-u grupe Apsolutno romantično, „Kućerak“ će se pojaviti i u latino ritmu.

Na norveškom jeziku snimio je CD sa ruskim ciganskim pesmama koji se kao etno muzika prodaje po celom svetu, čak i u Koreji i Japanu, a u Norveškoj je izuzetno popularna.

– Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. A u Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav.

Izvor Blic

You may also like