Preneti emocije na papir i sve to u stihu za Draganu Mirković Deh iz Mačvanske Mitrovice je najjednostavnija i najprirodnija stvar na svetu. Napisala je, kaže, sasvim sigurno preko hiljadu pesama, ali za sada izdala je samo jednu zbirku i to pre više od deset godina.
„Dečije pesmice sam pisala još u osnovnoj školi gde mi je predmet srpski jezik predavala nastavnica Jelena Gadžurić koja me je zapravo malo više podstakla da pišem. Ona mi je u tom periodu bila velika podrška, jer za mene je bilo vrlo značajno da neko pročita ono što sam napisala, a pogotovo kada to isto i pohvali“, vraća se više od dve decenije u prošlost ova sada tridesetpetogodišnjakinja.
Ozbiljnije je počela da piše u srednjoj školi i prva osoba kojoj je dala da pročita veći broj pesama bila je profesorica geografije u Srednjoj medicinskoj školi „Draginja Nikšić“ Olgica Pavlović – Stevanović.
„Znala sam da je profesorica volela i pisala poeziju i jednostavno u meni se javila želja da baš ona moje pesme pročita. Tek nakon završetka školovanja sam joj se obratila i dala moje radove da da neki svoj sud o njima. Njoj se sve to jako svidelo i uputila me je dalje, odnosno kome da se obratim kako bi one našle put do publike. Upravo tako stižem do Gorana Vid Lakića, tadašnjeg predsednika Književne zajednice kojem se takođe jako svidela moja poezija i koji me je odmah uključio u manifestaciju Novembarski dani. Bio je to moj prvi javni nastup i to pre više od deset godina“, priča Dragana.
Reakcije i komentari publike su bili izuzetno pozitivni, a dalje u prilog tome govori činjenica da je Dragana nakon toga sa svojim pesmama često učestvovala u književnim večerima i sličnim kultrnim dešavanjima. Da izda zbirku najveću zahvalnost duguje poznatom sremskomitrovačkom književniku Nedeljku Teziću koji joj je sugerisao da sa svojim radovima nastupi na jednom konkursu koji je kao prvu nagradu podrazumevao štampanje zbirke. Ona i Milena Ilić, tada Bojć su prvu nagradu i osvojile.
„Nisam se iskreno nadala tome, ali nije da nisam nikada razmišljala o izdavanju neke zbirke, međutim sama nagrada i mogućnost da to zaista i uradim me je prilično zatekla. Ljudi pišu dnevnike i to uglavnom u prozi, a ja u poeziji, tako da sam u jednom trenutku nakon što je zirka „Pahulja na uvojku“ ugledala svetlost dana, imala osećaj da sam neku svoju intimu podelila sa drugima, što za mene nije bio najprijatniji osećaj. Međutim nakon nekog vremena i u razgovoru sa ljudima koji su zbirku pročitali shvatila sam da dosta njih nije razumelo to što sam ja pisala, odnosno jesu, ali ne na pravi način, moju poeziju su svrstali u ljubavnu, nije da nema ljubavi u njima, ali se ne odnosi sve na muško/ženske odnose kako su to drugi doživeli“, objašnjava Mačvanka.
Ona iskazuje zahvalnost Terziću, za kojeg ističe da joj je pomogao ne samo da izda zbirku, već i na podršci koju joj je pružao putem lepe reči i vere u njen talenat i kvalitet.
„Sa pisanjem nikada nisam prestala, stvaram i dalje, ali u poslednje vreme jako slabo objavljujem svoje pesme,nađu se eventualno u nekim zbornicima. Ranije sam to dosta češće činila, a i učestvovala sam na raznim konkursima, sada me je želja za tim prošla“, iskrena je Dragana.
Tačan broj pesama koje je napisala nema, ali kaže da je on svakako preko 1000.
„Preneti emocije na papir za mene je izuzetno lako, to je u suštini najlakše što mogu da uradim, naravno kada je emocija iskrena. Prosto izbacim sve iz sebe. Za sada ne planiram novu zbirku, jednostavno pišem i čuvam sve što napišem, ali ko zna, možda jednog dana poželim da ponovo nešto izdam, ne opterećujem se tim stvarima“, dodaje pesnikinja.
Ona je već deset godina u braku i živi u Sremskoj Mitrovici, majka je dve devojčice, a jedna od njih, Lora krenula je njenim stopama, pa je tako već nagrađena za svoje pisanje, što Draganu čini izuzetno srećnom i ponosnom.
