Srpski visokoletači su najlepši

Sedamnaestogodišnji Slavoljub Rudić iz Radenkovića jedan je od nekoliko mladih golubara u ovom mačvanskom selu. Ljubav prema golubovima, iskren je on, nije do skoro gajio, iako je godinama bio njima okružen s obzirom da ih je njegov brat dugo držao. Tek kada ih više u njihovom dvorištu nije bilo on je shvatio da su mu ipak dragi. Svesno ili nesvesno brat je tu svoju ljubav, ipak na njega preneo.

“Prve golubove sam nabavio pre tri godine, odnosno 2017. godine. Moj brat se njima zaista jako dugo bavio, međutim posle nekog vremena nije više imao ni vremena ni volje da im posvećuje potrebni i traženu pažnju, tako da sam ih ja takoreći ponovo doneo u našu kuću. Prvog sopstvenog goluba sam sasvim slučajno uhvatio, da bih odmah potom od strica, koji se takođe bavi golubarstvom, dobio još nekoliko njih i tako je sve to za mene krenulo. Sredio sam stari bratov golubarnik i polako ga počeo ponovo puniti pticama”, priča mladi Radenkovac.

On kaže da mu je sada neverovatna sopstvena zainteresovanost za golubove koja se kod njega nenadano javila, u stanju je, kako priznaje, posvetiti im čitave dane. Posmatrati ih, čitati o njima, razgovarati o njima ili pak im uređivati prostor.

“Sve ono što zahtevaju i druge životinje, traže i golubovi, prvenstveno dovoljne količine vode, kao i kvalitetnu hranu. Jako je važno da golubarnik bude čist, a potrebno je i da se vodi briga o njihovom zdravstvenom stanju, dovoljno je da samo jedan golub bude bolestan, pa da zarazi i sve druge. Bez obzira šta ljudi mislili to su osetljive ptice”, objašnjava Slavoljub.

Trenutno u svom golubarniku on ima oko 100 golubova, ali nisu svi njegovi, jedan deo je bratov, a jedan deo i prijatelja iz Mačvanske Mitrovice.

„Moj brat na početku nije bio previše zainteresovan da mi pomogne, jednostavno nije više bio u tome, ali vremenom je video da sam ozbiljan i počeo je da me savetuje, ali i da donosi ptice. Takođe moram da pomenem dva čoveka bez kojih ne bi imao kvalitetne golubove, a to su Dalibor Nikolić i Lazar Bajagić iz Mačvanske Mitrovice koji su zaista sjajni prema meni i koji su mi dosta pomogli“, iskren je mladi golubar.

On ističe da je bilo potrebno određeno vreme da nauči najvažnije i osnovne stvari bitne u golubarstvu, ali i da još uvek uči.

„Dosta se konsultujem sa bratom, sa nekim starim golubarima, odnosno sa ljudima koji se golubarstvom bave nekoliko decenija, a svakako volim da razmenim mišljenje i sa mlađima, jer oni opet po nekim pitanjima imaju drugačije stavove. Saveti mogu biti jako korisni nekom ko je kao što sam ja, ko je u golubarstvu relativno kratko i rado ih primam, ali ne usvajam ih baš sve“, nastavlja Slavoljub.

U svom golubarniku on ima samo Srpske visokoletače, za koje kaže da su najlepši i objašnjava da se od drugih golubova oni razlikuju po ćubi na glavi.

„Još uvek nisam član ni jednog društva, niti udruženja, jer sam do nedavno želeo prvo da se da tako kažem stabilizujem, da uđem u materiju, da prikupimo jedan određen broj golubova, a sada već uveliko razmišljam o tome i mislim da ću uskoro da se priključim Udruženju „SRB 184 Mačvanska Mitrovica“. Počeo sam da razmišljam i o takmičenjima i voleo bih da se u nekoj bližoj budućnosti i u tome oprobam, zašto da ne?“, kaže Radenkovac.

Slavoljub dodaje da mu je plan i da proširi svoje kapacitete, odnosno da napravi još jedan golubarnik, ali i da odvoji svoje od bratovih golubova.

„Golubarstvo nije jeftino i zahteva pored vremena i svakodnevne pažnje i novčana sredstva, prvenstveno za nabavku hrane, granula, pa i kukuruza. Golubovi se takođe vakcinišu, što sam nedavno i uradio, tako da sam i za to izdvojio određenu sumu novca, ali kada se nešto voli, a ovo volim, onda su pare manje bitne. Naravno to ne znači da neću u budućnosti raditi na tome da prodajem golubove, jer se zarada od toga može ostvariti, a to bi ujedno pokrilo bar deo troškova. Sve u svemu, ne planiram da ovim prestanem da se bavim, jer me golubarstvo ispunjava, čini srećnim i u tome zaista uživam. Mali problem imam samo sa tatom, koji ne shvata tu ljubav, ali podrška od majke ne izostaje“, završava Slavoljub.

You May Also Like

One thought on “Srpski visokoletači su najlepši

Comments are closed.