Dan na vodi bio je pravi život

Od strane Ozon
0 komentar

Od malih nogu voleo je sada sedamdesetšestogodišnji Ljubiša Budečević iz Ravnja da ribari, da zabacuje mrežu i svoje dane provodi u čamcu na vodi, na rekama.

Prvu mrežu ne seća se Ravnjanac ni odakle, ni od koga je nabavio, ali ono čega se seća jeste da je još bio klinac kada je prvi put krenuo u ribolov.

“Bilo mi je 10, možda 12 godina, ali ne više kada sam sa svojim zetom krenuo u ribarenje. Imao sam jednu zagažnju mrežu koju smo poneli i nameračili se da u takozvanim rupama pored nasipa u Ravnju hvatamo šarana. Zet mi je bio malo prgav, pa smo odmah upali u konflikt, da bih na kraju ja rekao da ili radimo po mom ili odustajem. Teška srca,  on pristade na to i tu za kratko vreme uhvatimo 12 komada, što je za one starije ribare koji su liovli u okolini bilo neverovatno, jer oni su tu već neko vreme, a nisu bili ni pola tako uspešni”, vraća se više decenija unazad Ljubiša.

Ribario je on tako nekoliko godina, da bi se nakon nekog vremena upisao na kovački zanat. To je izučavao pune tri godine, ali nikada se tim poslom nije puno bavio, jednostavno to ga nije zanimalo i nije želeo da bude kovč i zatvoren u radionici po cele dane.

Za vreme zanata, ali i od 24 godine kada je počeo da radi kao testeraš, pa u narednih 12 godina nije zabacio ni jednom mrežu, nije išao na reku i potpuno se posvetio tom svom novom poslu.

„Bila je to duga pauza, ali eto i posle 12 godina vratim se ja ribarenju. Jednostavno to me je vuklo, uvek me je riba htela, nekako sam imao osećaj za nju, znao sam kako je uhvatiti, gde ću je najlakše uhvatiti, gde je ima najviše. Prvi put sam platio dozvolu za ribarenje davne 1975. godine. Tada sam nabavio malo potrebnog alata, čamac, pentu i počeo da radim ono što sam voleo i ne samo da radim, nego i da lepo zarađujem, što je naravno bilo jako bitno, moralo se živeti od nečeg. Lovio sam na mnogim terenima u okolini, ali uglavnom na Savi, a ribe je svuda bilo u izobilju. Sećam se vreme inflacije, kriza, rade ljudi za 10, 20 maraka ceo mesec, a ja donesem kući 110, 115 kilograma ribe i sve rasprodam, marka kila i tako danima, bilo je i posla i para za mene“, priča dalje Ljubiša.

Ljubiša na čamcu, slika iz mlađih dana

Voleo je on, priseća se dalje, da ribari sa Svetislavom Cvejom Vlajnićem, zajedno u partnerstvu i ne bi se odrekao tog posla samo da nije morao.

„Poslednjih godina uglavnom radim po domaćinstvu, sin mi je zaposlen i pokušavam da mu bar kod kuće pomognem i olakšam koliko ja to mogu u ovim mojim godinama. Ne sećam se kada sam zadnji put ribario, jer bilo mi je teško kada su došli mlađi i takoreći oterali me, da nije došlo do tih nekih situacija neprijatnih koje sam doživeo ne bih prestajao da ribarim. Mislim da je to je bilo 2007. ili godinu dana kasnije kada sam konačno digao ruke i povukao se. Od tada nisam ribario, pa čak ni za svoje potrebe i to me jako boli, mislim da sam zaslužio da i dalje mogu slobodno da ribarim, ali eto, neki mađi i jači su me smenili. Radio sam ono što sam voleo, uživao u tome, a zarađivao i šta sam više mogao da tražim? Ozidao sam kuću, pomoćne prostorije, napravio i stvorio nešto sebi i svojim potomcima i to u velikoj meri zahvaljujući mreži. Voleo sam da dane provodima na čamcu, na vodi i za mene je to bio život, sada su mi ostala samo sećanja i nada da će ti koji su došli umesto mene shvatiti da im ja više nisam konkurencija i da će me pustiti da zabacim mrežu još koji put, onako samo za svoju dušu“, završava Ljubiša.

You may also like