Kažu da je Slobodan Dostanić Belin bio fudbalska legenda severne Mačve, njegov potencijal bio je ogroman, mogao je, pričaju ljudi koji su sa njim igrali ili ga posmatrali na terenu da postigne mnogo, ali on je ostao u svom Salašu Noćajskom gde je rođen, a fudbal igrao isključivo iz ljubavi.
Od Belina porodica, familija i brojni prijatelji oprostili su se početkom decembra meseca, kada je on ovaj svet napustio u šezdesetčetvrtoj godini života.
Igrao je Belin u veznom redu, takozvanu „polutku“, šutirao je levom nogom, imao sjajan pas, bio stabilan, na terenu uvek čvrst, a posedovao je i izuzetno jak i precizan udarac. Fudbalom se bavio od klinačkih dana, a iz podmlatka seoskog Fudbalskog kluba „Budućnost“ počinje da nastupa i za prvi tim u sezoni 1975/76.
Fudbal je Belin, kaže njegov brat Sreten, igrao isključivo iz ljubavi i zbog druženja, on nikada nije video sebe kao velikog igrača i nekog ko je mogao da postigne mnogo više nego što jeste.
Njih dvojicu svi znaju po nadimcima, Belin i Galić koje su im dodelili Gaja i Toma Đukić, jer su stalno se igrali sa loptom, a upravo po nekadašnjim slavnim fudbalerima Brunu Belinu i Milanu Galiću. Dok je Sreten zbog povrede morao ranije da se povuče, Slobodan se u timu „Budućnosti“ zadržao toliko dugo da je u jednom trenutku u ekipi bio zajedno i sa svojim sinom Sašom.
Belin je svakako najduže igrao za klub iz svog rodnog sela, ali bio je i član ekipe „Zmaj“ iz Noćaja, a jedno vreme nastupao je i za sremskomitrovački „Radnički“.
„Bila je to karijera jednog seoskog fudbalera, mada je za razliku od brojnih takvih on zaista imao potencijal da napravi nešto veliko u svetu sporta. Sećam se da je jedno vreme bio na probi u tada drugoligaškoj šabačkoj „Mačvi“, međutim on se nije uklopio tamo i vratio se u Salaš, bio je vezan za selo. On jednostavno nije sebe doživljavao kao profesionalnog fudbalera, igrao je čisto iz ljubavi, zbog društva i druženja, to mu je kod fudbala ipak bilo najvažnije“, priseća se Sreten.
Kako kaže, Belina su svi poštovali na terenu, ne samo njegovi saigrači, nego i oni iz protivničkih timova.
„Brat i ja smo zajedno igrali s obzirom da je on bio samo godinu dana stariji od mene. Ta naša generacija je, da tako kažem, malo ozbiljnije radila i trenirala u odnosu na prethodnike, manje – više svi smo bili kvalitetni igrači. Bio je u to vreme u timu Boško Vozarević, Dušan Radosavljević, Dragan Vasiljević, Rosić Dragan Čoča, Lukić Anđelko, bili smo kao ekipa prevazišli klub, imali smo u jednom trenutku šansu i da se plasiramo u Vojvođasnku ligu, ali je nismo iskoristili. Ta Vojvođanska liga je bila u odnosu na ovu sada dosta kvalitetnija, pa čak i naša Novosadsko – sremska u to vreme bila je izuzetno ozbiljna. Pre par godina Bačinci su igrali u Prvoj ligi, a nekada smo i mi sa njima igrali i pobeđivali ih“, priseća se dalje Sreten.
Njegov brat Belin, kako kaže bio je uvek deo startne postave.
„On ako je igrao, igrao je utakmicu od početka, ako nije igrao nije ga bilo ni na klupi. Mogao je on biti posvećeniji fudbalu, sada kada razmišljam sa ove vremenske distance, međutim više od fudbala je voleo druženje. Nije iskoristio svoj potencijal, koji je bio veliki. To ne govorim ja samo zato što sam mu brat, to bi rekli i brojni drugi fudbaleri iz tog doba, oni koji su igrali i sa njim i protiv njega. Jednostavno umeo je sa loptom“, priča Sreten i dodaje da je uz Belina i kapitensku traku koju je nosio godinama stasao veliki broj mladih fudbalera koji su mu se divili, poštovali ga, na njega gledali kao na idola i učitelja. Bio je uzor brojnim igračima.
Belin je bio i igrao i mali fudbal i to u „Drinskoj diviziji“. Bio je osnivač, ali i kapiten ovog tima koji je postigao dosta zapaženih rezultata na brojnim turnirima.
Sreten ističe da je druženje pre i posle utakmica bilo možda nešto što je dodatno uticalo da fudbal u Salašu na neki način doživi svoj procvat. Fudbaleri su se ponašali kao jedna velika porodica i to je Belin posebno voleo, fudbal je zbog toga voleo.
„Nakon prestanka igračke karijere, još neko vreme smo se okupljali oko fudbala, išli smo mi nekadašnji saigrači zajedno na utakmice „Budućnosti“, ali vremenom i to je prestalo, polako su fudbal zamenile neke druge stvari, jednostvno život ih nam je nametao, a ostalo je sećanje na nekadašnje utakmice, na nekadašnje pobede i poraze i to živi dok je nas“, završava Sreten.
