Fudbalski trener Bratislav Brata Pavlović nedavno je proslavio 70. rođendan, a više od pola svog života ovaj rođeni Ravnjanac posvetio je fudbalu. Njegova trenerska karijera traje već 42. godine i po svemu sudeći još joj se ne vidi kraj.

Popularni Brata rođen je 1947. u Ravnju, već godinama u nazad živi u Mačvanskoj Mitrovici, ali nekako se uvek, bar kroz fudbal vraćao svom rodnom selu.

Fudbal je počeo da igra još kao dečak i to za ravnjanski FK “Zeka Buljubaša”, upisivanjem srednje škole u Šidu jedno vreme igrao je za lokalni “Radnički”, ali tu nije, kaže Brata, bio registrovan igrač. Po završetku školovanja zapošljava se u Mačvanskoj Mitrovici i ponovo se vraća da igra za Ravnje, da bi zatim jedne sezone bio deo prve postave nekadašnjeg fudbalskog kluba “Mačva” iz Zasavice II.

Njegova trenerska karijera počela je, baš kao i fudbalska, u “Zeki” gde se posle Zasavice vratio da igra.

“Sada već davne 1975. godine su me iz uprave „Zeke“ postavili za trenera pionira, odnosno mlađih kategorija u Ravnju. To je neki moj da kažem trenerski početak – rad sa decom. Ne znam zašto i zbog čega su baš mene odabrali da radim sa mlađim kategorijama, jer sam u to vreme još uvek bio aktivan igrač, ali sam ja to prihvatio i ispostavilo se kasnije bio prilično uspešan i mogu da kažem da sam uživao i da danas dan uživam u to ulozi u kojoj sam se, ponavljam ni sam ne znam kako našao“, počinje priču Brata.

Te iste godine godine on završava trenerski kurs i nastavlja da radi sa mlađim fudbalerima, čak i nakon završetka svoje igračke karijere.

“Od starta sam bio poprilično uspešan, dečaci su dobro igrali u svojoj konkurenciji, zatim su stasali za prvi tim i bio sam vrlo zadovoljan postignutim. Godinama sam radio u “Zeki”, ali ne samo u tom klubu, bio sam ja trener i u Zasavici, Banovom Polju, Radenkoviću, u Mačvanskoj Mitrovici. FK “Podrinje” je 1999. godine kada sam ja radio tamo uspeo da se plasira u četvrti rang sa prvim timom, što je u to vreme bio veliki uspeh za klub”, priseća se trener.

Bio je i na raznim drugim funkcijama, pa je pored trenerskog posla u pojedinim klubovima bio predsednik, sekretar, direktor, a zadnja funkcija koju je pored trenerske imao jeste predsednik skupštine “Podrinja”, gde je i oko 20 godina trenirao veterane.

“Dobrih i manje dobrih sezona bilo je u klubovima u kojima sam radio, ulazili smo u više rangove, razrede, sa mlađim kategorijama, seniorima, veteranimam, osvajao Kup grada. Ima toliko toga da je teško sve pobrojati, odnosno teško mi je sve i da zapamtim”, priča Brata.

Sa svakom od kategorija, priznaje, da je rad težak, ali ističe da postoji razlika između onih najmlađih, seniora i veterana.

Trener, kaže Brata, između ostalog treba da bude i psiholog, treba da zna kako kom igraču da priđe, kako da ga motiviše, ali uvek treba da se ti isti igrači nauče da poštuju njegovu reč, njegov autoritet, da se zna ko su oni, a ko trener i koja je čija uloga. Svađice i razmirice su normalne i sastavni deo cele priče, ali ističe Brata kroz osmeh, se sve to rasčisti i dođe na svoje u trećem poluvremenu – kafani.

„Ni sa jednim fudbalerom, a tokom svih ovih godina bilo ih je neverovatno mnogo, nisam ostao u lošim odnosima, ja poštujem njih, oni poštuju mene”, kaže Brata.

Današnji fudbal od nekadašnjeg prema njegovim rečima dosta se razlikuje, po samom kvalitetu igre, ponašanju na terenu i izvan terena.

“Moram da budem iskren i da kažem da je i pre u fudbalu bilo svega, ali sada je to dosta drugačije, neke stvari su na primer dosta izraženije. Mladi su skloni da preskaču treninge, da ne dođu na utakmice, toga u moje vreme nije bilo. Po mom skromnom mišljenju ranije se igrao lepši fudbal, taktički je dosta drugačiji sada i ono što sam primetio jeste da jako mali broj igrača ostavlja srce na terenu. Kada igraš za svoje mesto igraš srcem, ali u današnje vreme sve više igrača ide iz kluba u klub i oni jednostavno nemaju taj osećaj. Meni je uvek bilo svejedno za koga igram, ja sam igrao srcem, pa i kada sam igrao na ulici ja sam uvek igrao da pobedim, sadašnje generacije su malo čudnije, mada i sa njima ja izlazim na kraj”, priča Bratislav.

On je trenutno trener u fudbalskom klubu koji okuplja fudbaler iz obe Zasavice i koji je izborio plasman u takozvani prvi razred, međutim prati i ostale klubove severne Mačve.

“Volim da gledam i trudim se da pratim sve naše klubove, kada kažem naše tu pre svega mislim na “Podrinje” “Budućnost”, “Zeku”, žena pita dokle, a ja velim dok se krećem. Sportski žurnal mi je i dalje svako jutro obavezno štivo”, nastavlja Brata.

Njemu je u junu mesecu plaketu za najboljeg trenera i sportskog radnika Severne Mačve uručio predsednik Fudbalskog saveza grada Sremska Mitrovica Dragan Ković.

“Iskreno jako puno mi znači ta plaketa, to svakako nije jedina nagrada u mojoj trenerskoj karijeri bilo je sličnih priznanja, ali ovo mi je nekako zaokružilo moj trenerski rad, ovo je prava kruna mog rada i drago mi je što je on prepoznat. S obzirom na to da imam 70 godina, da nisam više mlad i nemam toliko snage nakon uručivanja priznanja mislio sam da prekinem karijeru, ali eto ta strast i ljubav prema fudbalu mi ne daju. Na kraju će biti baš kao što kažem ženi – dok se krećem biću u fudbalu”, završava trener Bratislav.