Sremska Mitrovica je sedište  Sremskog okruga. Mitrovica je ujedno i najveći sremski grad i jedan od najstarijih gradova u Vojvodini ali i u čitavoj Srbiji. Grad je smešten na levoj obali reke Save a u vreme rimskog carstva nazvan je Sirmium, ime po kojem je Mitrovica i danas poznata.

Sremska Mitrovica, kao grad bogat istorijom i tradicijom i kao središte jednog od okruga u Srbiji, ima razvijenu mrežu kulturnih i obrazovnih ustanova kao i niz kulturnih dešavanja.

Mnoge istorijske ličnosti potekle su upravo odavde ali i poznate ličnosti našeg vremena. Jedan od njih je i glumac Boris Pingović sa kojim smo popričali o Mitrovici i njegovim uspomenema, kojih se vrlo rado prisetio.

Boris Pingović je rođen u Sremskoj Mitrovici 18. septembra 1970. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vladimira Jevtovića i asistenta Varje Đukić, 1994. godine i stalni je član Narodnog pozorišta od 1994. godine.

Borisa najčešće vezujemo za ostvarenje „Sinđelići“ gde glumi psihologa Kostu i seriju „Ravna gora“ u kojoj se našao u ulozi Ivana Milutinovića.  Ostale uloge u Raj, Biće bolje sekretar, Gore dole, Vraćanje Nikolin drug iz rata, Zagonetne varijacije
Lisice (TV serija), Tragom Karađorđa, Ljubav navika panika, Sinovci, Žene sa Dedinja, Cvat lipe na Balkanu (TV serija), Na putu za Montevideo…

1. Šta Vas najviše veže za Sremsku Mitrovicu?

Sremska Mitrovica je moj rodni grad i za nju me vežu najpre dragi ljudi i uspomene, a to je ono najskuplje. To su duboki emotivni koreni preko kojih se napajaš čitavog života, bez obzira gde ga živis.

2. Kako je bilo odrstati u jednom od najstarijih gradova u Srbiji?

Zaista je bila privilegija provesti detinjstvo i ranu mladost u Mitrovici tih godina. Bio je to živ i dinamičan grad sa bogatom ponudom raznovrsnih kulturnih i zabavnih sadržaja, što je veoma važno za mlade ljude koji tek formiraju svoje estetske i kulturološke nazore. Pri tadašnjem Domu omladine na čijem čelu je bio, sada nažalost pokojni Dušan Ercegovac, funkcionisala je jaka amaterska scena. Svako je mogao da se pronađe u nekoj od oblasti koja ga zanima, bilo to slikanje, poezija, folklor ili pak rock ’n roll… O svemu se podjednako vodilo računa i radilo se vrlo kvalitetno. Ja sam bio član recitatorskog studija „Kaliopa“, koji je vodila Spomenka Lazić. To su bili divni dani koji su me odredili za čitav život.
3. Koliko se Mitrovica promenila od vremena kada ste tamo odrastali do danas?

Vremena su se mnogo promenila, pa samim tim i grad. Ne kažem ovo da bih lamentirao nad svojom ranom mladošću, već da bih pokušao da što tačnije odgovorim na pitanje. Sada, da li je to promena na bolje ili gore, nisam siguran da mogu da dokučim. Možda bi mom sedamnaestogodišnjem sestriću Mitrovica, u kojoj smo njegovi mama, tata i ja odrastali bila ,,teški smor ” od grada. Ipak, mislim da je mogućnost izbora veoma važna, a mislim da smo ga mi imali značajno više.
4. Gde ste najčešće izlazili i provodili vreme?

Na savskom keju sa društvom uz gitaru i piće. Diskoteke nas nisu preterano zanimale. One koji su izlazili tamo zvali smo „šminkeri“. Tada je svaki bitan bend iz bivše Jugoslavije gostovao u Mitrovici. Te koncerte nismo propuštali. Rasli smo u fazonu rock ‘n rolla, space invadersa, puck mana, spectruma , commodora i sva četiri godišnja doba koja smo mogli da razlikujemo.
5. Da li danas uspete da odete ponekad tamo?

Ooh, da i te kako. Kad god mogu. Čak mislim da sada kada ne živim tamo tačnije mogu da sagledam koliko je to lep i ugodan grad. Sve je na dohvat ruke i po meri čoveka. Meni je srećom moja Mitrovica ,,na dohvat ruke” jer živim na Novom Beogradu pa mi treba samo 40-tak minuta lagane vožnje do nje.
6. Šta po Vašem mišljenju Sremska Mitrovica danas može da ponudi mladima, kako turistički tako i za život?

Što se turističkih sadržaja tiče, zasigurno mnogo toga. Ne treba ni pominjati drevni Sirmium i iskopine, zatim jednu od najlepših i najsređenijih rečnih plaža, divnu baroknu arhitekturu, blizinu Fruške gore itd. Što se drugog dela pitanja tiče, ne znam jer više baš i nisam mlad, ali znam da se rodni grad nosi u srcu do kraja i da to nema veze sa godinama. Svaki grad ipak čine ljudi koji u njemu žive. Ostalo su sve, manje ili više lepe kulise.

Izvor/ Srbija danas

INTERVJU BORIS PINGOVIĆ – OZON MEDIA 2015