Aleksandar Čeliković o neraskidivoj vezi između čoveka i psa

Od strane Ozon
0 komentar

Ljubav između čoveka i psa je posebna vrsta ljubavi, ta veza između jedne životinje i čoveka nekada je jača, čistija i trajnija od veze između ljudi, pas odavno nije samo neko ko čuva kuću ili se koristi za neki posao, on je sada mnogima pre svega prijatelj, neko ko ih čeka kada dođu kući sa posla umorni, ko im ulepša svaki dan i ispunjava deo srca. Upravo ta ljubav prema psima koja se kod Salaščanina Aleksandra Čelikovića javila još u detinjstvu dovela ga je do toga da svoj dan ne može da počne bez pasa, kao ni da ga bez pasa završi,jer se on se već godinama unazad bavi uzgajanjem sibirskih haskija.
Prvog sibirskog haskija Aleksandar je kupio pre sedam ogdina, ali to nije trenutak kada je on zavleo pse, to se desilo mnogo ranije.

“Ceo život sam proveo u domaćinstvu sa psima i to jeste neka naša porodična ljubav, od kada znam za sebe uvek smo imali psa. Meni se nekako upravo kroz taj život sa psima i javila želja za vrhunskim odgojem čistokrvnih pasa iz spoznaje da generalno i kod nas i u okruženju sibirski haski ili neka druga čistokrvna pasmina, uostalom kao ni dobar čovek nije lako postati. Kod pasa to je ipak nešto lakše nego kod ljudi jer kod njih nema ljubavi, uzimaš najbolje jedinke , selektuješ ih i razmnožavaš, dok se mi ljudi zaljubljujemo i vrlo često ne brinemo o tome kakav će kasnije naš partner biti, kakva mu je genetika i slične stvari. Hteo sam da se zasita planski i selektivno bavim odgojem sibirskih haskija i da uživam u tome”, započinje priču Aleksandar.

aleksandar

On za početak objašnjava da kada se kaže kvalitetan pas ne misli se samo na anatomski kvalitetnog, nego da taj pas mora da ima i dobar karakter, dobar temperament i da je upravo zato teško imati vrhunskog psa, jako je malo njih koji imaju sve to zajedno.

Da bi imali dobrog pas, priča Aleksandar, potebno je nekoliko godina predanog rada i truda, novca, strpljenja, vremena, a pre svega dosta ljubavi.

“ Često me ljudi pitaju koliko si ti u tome ozbiljan, a ja im samo kažem da svaki moj dan počinje i završava se sa psima i to je vrlo često jako naporno, jer na primer ljudi odu na odmor, pa se isključe, ne razmišljaju o poslu, toga ovde nema”, objašnjava Aleksandar.

On ipak naglašava da je to njegov hobi, doduše dosta ozbiljan hobi, ali nešto od čega on generalno ne živi. Aleksandar ima stalan posao, a pored toga bavi se i uzgajanjem krušaka. Psi jesu veliki deo njegovog života, ali ne i najbitniji.

“Volim naravno da kažem da psi nisu meni najbitnija stvar, ne želim da idem toliko daleko da izgubim razum i da zastranim, ali to je svakako jako bitan deo mog života, jer čim da se tako izrazim, ustaješ i budiš se sa njima i sa njima ležeš, ne možeš reći da nisu bitan deo tebe. Kakav god da mi je bio dan, koliko god da sam kasno došao iz grada, sa nekog slavlja ili slično ja pred spavanja odem kod njih, obiđem ih, ako nešto treba da uradim završim to, pa tek onda idem na spavanje. Jednostavno to je nešto što me ispunjava i čemu se radujem”, objašnjava Aleksandar.

Kada se pomene odgoj pasa pored prodaje štenaca, mnogima na pamet prvo padaju i izložbe, koje za ovog Salaščanina nisu ni blizu najbitnijoj stvari kada je reč o odgoju pasa.

“Same te izložbe i takmičenja iz moje perspektivne nisu najbitniji činioc tog odgoja koji je mnogo širi pojam, ali svakako postoji tu i neki takmičarski duh, jer na tim izložbama koliko god da su one merodavne ili ne, ti vidiš neki rezultat svog rad. Međutim u poslednje vreme ja sve manje vremena za to imam vremena i želje, pa se prezentacijom mojih pasa na izložbama sve više se bavi devojka iz Mađarske Renata Bense”, kaže Aleksandar i dodaje da je svakako jedna od najlepših strana u celoj toj priči druženje sa drugim odgajivačima i vlasnicima pasa, putovanja, upoznavanje raznih zemalja, kultura, ljudi.
Da nije pasa, priznaje, nikada ne bi toliko ljudi upoznao iz svih krajeva sveta, a svakako ne bi ni toliko putovao koliko je to do sada činio.

“Moji štenci mahom odlaze u inostranstvo u ruke ljudi koji se lepo brinu o njima, koji ih odgajaju i posle izlažu ili ih drže kao ljubimce. Uglavnom sa svim tim ljudima ostvarim neki lep kontakt i odnos i svakako mi posle bude drago kada vidim da je neki od mojih pasa srećan, u dobrim rukama, osvaja nagrade”, nastavlja Aleksandar objašnjavajući da je kinologija mnogo više od pukog uzgoja pasa, nego da svaki ozbiljan uzgajivač treba da se posveti i edukaciji ljudi koji se time ne bave.

Po njemu dosta je lepše i humanije kada neko ima i mešanca o kojem se dobro brine, nego čistokrvnog psa koji je loš pas, uzgajivači treba da unapređuju rasu, a ne samo da koriste pse za izložbe ili eventualno neku zaradu, po njemu to nije kinologija, to je čista borba za profit i biznis.

“Da se ne lažemo danas u Srbiji svaki pas može da bude šampion i nisam siguran koliko su rezultati na našim izložbama dovoljan pokazatelj uspeha, nego mislim da bi svaki odgovoran odgajivač trebao raditi i na edukaciji ljudi koji nisu iz kinologije. Mi treba da edukujemo sve sve ljubitelje pasa kako jedan dobar pas treba da izgleda, kako da se ponaša, da pokažemo koja je razlika između dobrog i lošeg psa”,kaže Aleksandar.

On se kratko osvrnuo i na trend koji se javio poslednjih godina, a to je da se pas sve češće koristi kao statusni simbol .

“Po meni sasvim je u redu nemati psa i reći moj život to ne može da podnese, nego uzeti psa, a ne biti spreman da mu se posvetiš, jer to je jedno ogromno davanje, ali je i ogromna satisfakcija i uživanje imati dobrog i srećnog psa, jer on tebi dosta toga lepog daje, pogotovo haski koji ima neiscrpnu energiju, koji imaju dosta ljubavi i želje da ti učine svaki dan lepši, da ti skinu stres koga svi imamo nagomilanog. Izuzetno mi smetaju one osobe koje su kupile psa čim su zaradile nešto para, samo kako bi se pokazale i pohvalile u društvu, jer ti psi mahom budu zapušteni i ne retko na kraju i napušteni”, iskren je Aleksandar.

Za njega sibirski haski je najlepši rasa pas na svetu,a tako je mislio i pre nego što je i sam postao vlasnik jednog od njih.

“Dve su stvari zbog kojih mi je haski omiljena rasa psa. Prva je ta što mi je ta rasa pasa najlepša, celokupan njihov uzgled, silueta, dlaka, bukvalno sve. Kada sam bio mlađi voleo sam da dresiram sve svoje pse, da slušaju svaku moju naredbu, da kada kažem sedi, lezi, ustani oni sve te komande ispoštuju, međutim kako sam ja odrastao prestao sam da volim takav odnos uopšte u životu, taj neki podanički, a haski je tipičan primer toga da on nema taj odnos sa svojim vlasnikom, odnso gospodar – potčinjeni i to je druga stvar koju kod ove rase volim. Haski želi da ti bude pre svega drug, jako je tvrdoglav i svojeglav ima svoje da tako kažem mišljenje i stav. Haskiji su zaista svojeglavi, nisu oni neposlušni da se ne shvati pogrešno, oni samo vole slobodu i mrze da bude potčinjeni i sluge. Tako da sada mnogo više uživam u tom karakteru njihovom, nego u lepoti koja mi je ranije bila bitnija”, objašnjava Aleksandar.

Sibirski haski je polarni pas, oni nemaju posesivnost psa čuvara i nemaju tu funkciju uopšte. To je u osnovi radni pas koji je služio za vuču saonica na Aljaskoj. Tamo je i dan danas u nekim delovima i uslovima to jedino prevozno sredstvo. U principu on se danas dosta koristi za sport, da trči zajedno sa tobom ili pored tebe dok voziš bicikli, ali i kao kućni pas u smislu da ti bude prijatelj, da ti bude jedna vrsta antistresterapija, da se brineš o nekom.

“Jako je lepo imati psa, ne mora to biti haski, niti neki drugi čistokrvni pas, bitno je da se dobro staraš o njemu, da ga voliš, a oni to sve znaju da cene i višestruko da vrate. Lepo je i kada deca od malih nogu počnu da brinu o nekom psu, jer na taj način oni imaju obavezu, uče se odgovornosti i pripremaju za odrastanje i formiranje sopstvene porodice”, priča Aleksandar.

Za sam kraj on dodaje da ne može ni da zamisli da odgaja neku drugu rasu psa iz prostog razloga što mu je sibirski haski zahvaljujući svojoj lepoti i karakteru ušao pod kožu.

You may also like