Sremska Mitrovica – Došli su iz velike zemlje, velikih gradova, a kako su se snašli u Sremskoj Mitrovici, šta su naučili, sta im se dopalo, a šta ne i kakve utiske su poneli sa sobom za rekla su nam tri mlada momka koja su tokom protekle nedelje nakon nekoliko meseci provedenih u našem gradu vratili u Sjedinjene Američke Države.

Reč je o momcima koji su ove sezone pojačali redove Sirmijum Legionara, najstarijeg kluba američkog fudbala u Srbiji.

Za početak predstavite se.

Ja sam Pet Rajli (Pat Riley) u Srbiju sam došao krajem marta iz Džordžije, grada Atapulgus (Attapulgus, Georgia), imam 29 godina.

Moje ime je Brajan Kejsi (Brian Casey) iz Los Anđelesa sam u Kaliforniji ( Los Angeles, California), imam 29 godina.

Ja sam Džej Kolbert (Jay Colbert), dolazim iz Pensilvanije i imam 23 godine.

Da li ste znali nešto o Srbiji pre dolaska ovde? Da li ste istraživali malo o našoj državi i gradu i da li ste nešto očekivali?

Pat: Ne, nikada ništa pre dolaska nisam čuo o Srbiji, nisam znao ni da postoji, ali je jako lepo ovde. Došao sam ovde da igram američki fudbal i da uživam u igri.

Brian: Pre nego što sam došao nisam ništa znao o Srbiji, nisam čak znao ni da je Srbija u Evropi, mislio sam da je Sovjetska država. Ja sam osoba koja voli da iskusi stvari, ne da čita o njima, tako da nisam ništa istraživao, ni očekivao ništa osim profesionalnog nivoa u fudbalu.

Jay: Osim da je Srbiji država u Evropi, ništa više nisam znao, tako da sam puno istraživao, kako bih znao što više stvari o Srbiji pre nego što dođem. Ništa posebno nisam očekivao, došao sam ovde otvorenog uma, da upoznam nove ljude i nova mesta i naravno da igram fudbal.

Kako su ljudi reagovali na vas?

Pat: Ljudi su uglavnom zurili u nas. Vremenom sam navikao na to, jer svi su nam govorili da ovde ljudi nisu navikli da vide crnce, ali svakako mi se nije svidelo njihovo zagledanje.

Brian: Moja duga kosa mnogima je odmah odavala da nisam odavde, a mnogi su pogodili da sam iz Kalifornije. Igrači su me prihvatili raširenih ruku, ljudi u gradu su pomalo zurili, što je donekle normalno i cenim sve što su ovde učinili za nas.

Jay: Ljudi su reagovali na mene na mnogo različitih načina, mnogima sam se svideo, neki su delovali kao da me se plaše zato što sam krupniji i “crnji” (smeh), a sa puno njih sam se slikao bez obzira što nisu znali ko sam. Dosta pažnje sam dobijao od dece i od devojaka.

Koje su najveće razlike između Srbije i Amerike koje ste uočili?

Pat: Vaša tradicija. Ovde imate puno tradicije, u Americi imamo dosta praznika koje slavimo, ali ne kao vi. Takođe sam primetio da ste veoma porodično orijentisani, kada nešto proslavljate to činite sa čitavom familijom. U Americi mi radimo to isto, ali je nekako drugačije. Ovde ljudi čine da se svi osećaju dobrodošlim.

Brian: Gde da počnem? (smeh) Postoji puno razlika. Razlikuje nam se hrana pre svega, a primetio sam da dosta stvari koje su kod nas uveliko zastupljene ovde su tek u procesu prihvatanja. Ovde je stil života evropski, više je društven, dosta komunikacije, odlazaka na kafe, u Americi sednemo u auto i odemo od tačke A do tačke B i to je to, ovde ljudi koriste vreme da uživaju u danu, dok tamo samo obavljamo radne zadatke i stavke.

Jay: Kultura, najveća razlika.

Kako bi opisali Srbiju i Srbe?

Pat: Ovde su ljudi zaista jako, jako fini. Ponašaju se prema nama kao da nas znaju dugo, pozivaju nas u svoje domove. U Americi ljudi su skeptični po tom pitanju, nikada ne pozivaju strance u svoje kuće, ali ovde su ljudi tako otvoreni, što je lepo.

Jay: Ljudi su brižni mnogo više nego u Americi. Na primer ovde ljudi i kada nemaju novca ugostiće te i najbolje što mogu. Vrlo su fini, činili su sve da se osećamo kako kod svojih kuća.

Koja vam je bila najteža stvar tokokm vašeg boravka u Sremskoj Mitrovici i Srbiji?

Pat: Najteže mi je palo to što sam odvojen od svoje ćerke. Jer volim moju ćerku i voleo bih da sam stalno sa njom. Sam znam kako je to odrastati bez očinske figure pored sebe, tako da mi razdvojenost od ćerke definitivno najteže pala. Da mi je ćerka ovde mogao bih ostati da živim u Sremskoj Mitrovici.

Brian: Što se tiče fudbala najteže je bilo naterati igrače da dolaze na treninge. Inače imao sam trovanje hranom, pa sam proveo nedelju dana u bolnici, što je takođe bilo teško, kao i komunikacija sa ljudima. Puno mladih razume i zna engleski, ali se plaši da ga koristi.

Jay: Verovatno je to gledanje televizije. U Americi sam dosta vremena provodio gledajući tv, a ovde nisam mogao da gledam neke od kanala koje sam tamo pratio, kao i komunikacija, mada sam naučio dosta od srpskog jezika otkako sam ovde.

Američki fudbal u Srbiji nije toliko populan, a ni zastupljen. Kakvo je vaše generalno mišljenje o njemu ovde?

Pat: Igrao sam na visokom nivou, tako da imam osećaj da sam se sada spustio nekoliko nivoa niže. Američki fudbal je ovde tek u začetku, pa je i razumljivo, još uvek učite o igri. Moji standardi su visoki, ali morao sam da ih spustim na nivo koji je ovde i da pokušam da pomognem mom timu.

Brian: Ide se u pravom smeru, samo potrebna je bolja organizacija, neko ko će da upravlja i deli zadatke. Jer što se tiče Legionara postoji samo jedna osoba koja sve to radi, ali nema pravog vođe. Ukoliko se ozbiljno pozabave nekim pitanjima za nekoliko godina mogli bi da se takmiče u višim ligama.

Jay: Američki fudbal ovde nije tako popularan, ali ovaj tim se svakako kreće dobrim putem, osećam da to što smo mi bili ovde ove sezone ih je poguralo da budu samo još bolji.

Šta ste naučili u Srbiji?

Pat: Naučio sam nazive hrane, kao i da psujem jer gde god da odem to su me prvo učili.

Brian: Naučio sam dosta, prvenstveno o sebi, kako da preuzmem vođstvo, kako da mislim u pokretu, i prilagođavam se, kako da se fokusiram na posao.

Jay: Naučio sam sve psovke (smeh), dosta reči, kao i dosta o sebi. Naučio sam da treba da budem dosta strpljiviji i opušteniji. Mislim da sam sazreo kao muškarac ovde. Naučio sam da postoje drugačiji pogledi na svet i stvari, koji se dosta razlikuju od američkog.

Generalni utisak o Srbiji i Srbima? O boravku ovde?

Pat: Zadovoljan sam. Ovde smo se lepo uklopili, osetili smo se poželjnim i prihvaćenim.

Brian: Genarlni utisak je dobar. Svi su fini i jednom kada se sruši ta barijera i prestanu zurenja, svi su raspoloženi za druženje, za komunikaciju. Dobro preovladava loše ovd, što je sjajno. Bilo je ovo dobro iskustvo, ne onakvo kakvo sam očekivao, ali dobro.

Jay: Srbije je dobra zemlja, u kojoj žive dobri ljudi. Zemlja u kojoj ljudi pokušavaju da žive normalno svoje živote. Teško je, ne zarađuje se puno novca, ali ono što imaju dele i pomažu jedni drugima. Preporučio bih svima da dođu i poste ovu zemlju, Beograd, Novi Sad i druge gradove. Svima ću pričati o Srbiji, o hrani, o sarmi, musaki, bureku, ćevapima, pljeskavici, talandari.

Da li bi voleli da se vratite ovde?

Pat: Da, voleo bih da se vratim ovde, lep je ovo grad, ljudi su fini, zaista bih voleo da se vratim ovde.

Brian: Voleo bih da dođem u Evropu ponovo, ali zaista nisam siguran za Srbiju. Ostaviću sebi otvorene opcije, pa ću videti šta će budućnost doneti.

Jay: Došao bih ponovo ovde u posetu prijateljima, ali ne i da igram fudbal, samo iz razloga što volim da putujem i ne bih da se zadržavam duže na jednom mestu, nije ništa vezano lična za Srbiju.

Intervjui na engleskom.

Možda Vam se svidi i