Sremska Mitrovica – Dobar dan. Ja bih da se tetoviram. Ne, ne znam šta bih. Jel imate Vi neki predlog? Jao, ova je baš lepa. Jao, i ova je baš jako lepa. Vau, što je ova moćna! E, pa ‘ajd ovu, ona mi nekako najbolja. Eto tako se ljudi odlučuju na šaranje svog tela. Leptiri, delfini, kockice, zvezdice, listići, grančice, travčice i šta sve ne!? I ta kineska slova… Da li je neko nekad video nekog Kineza da je istetovirao naša slova?

A, oni što imaju čitavo porodično stablo ispisano po telu? Ime mame, tate, sestre, sestrine dece, pa svoje dece i ko zna čije sve dece ili oni što tetoviraju ime neke devojke ili momka, pa kad veza „pukne“, onda: „E, matori, jel može ovo nekako znaš… malo ono… kako bih ti rekao… da se zabašuri?“ Moj deda je imao istetoviranu devojku na podlaktici. Pisalo je „Nena“. Ništa mi nije bilo jasno. Možda bi i bilo da se baba ne zove Koviljka. Sećam se da je njoj bilo vrlo jasno. Uvek je gunđala i mrmljala nešto onako samo za sebe. To je nekad bila retkost, a i sramota. Sad, svi šareni.

Odem na plažu, zavalim se u pesak i po ceo dan gledam animirane srpske stripove. Čitavi ciklusi istorije srpskog naroda, Miloš koji je proburazio Murata, Sveti Georgije probada aždahu kopljem, čiča Draža Mihajlović i naravno Džej.

Odlučila sam da se solidarišem kao pravi patriota, samo još da izaberem između partizana Mirka i Slavka i našeg maršala Tita. Možda se i nabildujem, ipak to sad ide u paketu.