Olena Rimac: Život na vrhovima prstiju

SREMSKA MITROVICA. Život na vrhovima prstiju nije nimalo lak, ali je prema rečima naše sagovornice prava privilegija.

Dug je bio put Olene Rimac od njenog prvog odlaska u svet baleta sa samo devet godina  do Evropski poznate Olene. Rođena je u Sremskoj Mitrovici, baletsku školu pohađa u Sremskoj Mitrovici u klasi Miodraga Panića, a prvi angažman dobila, sa svega petnaest godina.

Olena Svetlana Rimac je na baletsku scenu kročila 1976. godine, kad joj je bilo tek devet, ali je to je nije sprečilo da uporedo završi Pedagošku školut. Bila je najsrećnija kad je stekla diplomu Padagoške akademije, jer je shvatila da se od tog trenutka u potpunosti može posvetiti svojoj najvećoj ljubavi – baletu.

Dočekala nas je nasmejana i raspoložena u naselju gde je odrasla, gde je zapravo počela njena ljubav prema plesu.

• Počela sam ovde na kanalu, nas su zvali kanalske lepotice, ova ulica je bila puna dece, moje generacije i jedna naša drugarica Ljilja Vujić, koja je bila malo starija, dala mi je predlog da napravimo plesnu grupu, tada sam imala osam ili devet godina. Moj otac se bavio muzikom i mi smo jedini u ulici imali gramofon, svako veče je svirao harmoniku a pesme je učio preko ploča, ja tada iznesem gramofon na prozor i okupe se devojčice iz ulice i počnemo da pravimo koreografiju. Ja sam pravila koreografije, korake, svako je ponešto dodavao. Napravimo priredbu za roditelj, oni sednu na klupice i mi pravimo predstavu.

Kada je počela Vaša ljubav prema klasičnom baletu? Gde ste načinili prve baletske korake?

•  Prvi susret sa baletom sam imala sa devet godina, kada smo mi odrastali roditelji nisu imali vremena da nas vode u biblioteku, pozorište i slično nego smo mi sami išli, ja sednem na bicikli i odem u dečiju biblioteku i jednom sam videla plakat upisa u baletsku školu kod Miodraga Panića. To je bilo organizovano na putu studenata, ja nisam znala gde je to, došla sam kući i rekla sam roditeljima da hoću na balet, tata se bavio muzikom pa je želeo da sviram neki instrument, od toga ne može da se zaradi, nisu me pustili ali sam ja pobegla na prvi čas baleta. Kada sam otvorila vrata, gledala sam i Miodrag me je primetio, uveo me je unutra, htela samo da gledam, Miodrag je bio uporan i tako su krenuli moji prvi časovi. Miodrag je bio solista i umetnik, imao je svoje školice u Vrdniku, Rumi, Beogradu.

Za našu sagovornicu balet je jedna od najlepših umetnosti, zato ga je i odabrala kao životni poziv, bez obzira na njegovu zahtevnost i sve prepreke.

• Balet učim ceo život, sa svojih 15 godina prvi put sam pokazala koreografiju Miodragu Paniću, a zahvaljujući  Dušku Ercegovcu koji me je tada preporučio. Ja sam svoju koreografiju pokazala i tada sam počela da predajem tu koreografiju. Panić je bio ponosan, jer sam već tada imala smislila neke korake modernog plesa. Na šalost, časovi nisu bili redovni, ja sam generacija devetog i desetog razreda. Nakon mojih prvih koraka i dobrog početka, spremila sam se za prijem u baletsku školu Luj Davičo, položila sam prijemni, ali to tada nije bila moja priča. Roditelji su se protivili i bunili mom odlasku u Beograd, iako sam dobila i Dom učenika, rešili smo ipak da ostanem ovde i upišem Pedagošku kademiju, a da putujem na balet u Beograd. Škola u Sremskoj Mitrovici, put Beograd, tako je trajalo dve godine. Subotom sam išla na časove i Miodragu Paniću pomagala,a išla sam i na časove kod Ksenije Kecojević. Sada, ne znam kako sam uspela, tada je sve bilo izvodljivo.

Završila je školovanje, učila u nekoliko baletskih škola, da bi prvo angažovanje dobila u Makedoniji, a prvi posao u Rumi.

• Dobila sam  poziv za Skopje, da idem u baletski studio da radim, to je bilo prosto neverovatno, otići u Makedoniju, bila sam mlo razočarana što to nije bio Beograd. Ali, moja igra je napredovala u svakom smislu: tehnički, izražajno, estetski. Najpre treba savladati klasičan balet kako bi se stekla solidna osnova za kasniju nadgradnju. Posle toga se vrlo lako može prebaciti na neku drugu vrstu igre, moderan ili džez balet. Svako novo iskustvo je dobro, znači u daljem radu. Prvi posao dobijam u Rumi, tamo je bila moja prva škola 1986 godine. Ujedno sam u srednjoj školi radila u OŠ “Jovan Popović” i držala časove baleta.

Nastupali ste na mnogim scenama i učili prvim baletskim koracima mnogu decu, dugi niz godina. Po čemu pamtite taj period?

• Od 1990 do 1992 vodila sam školu Petar Slaja, ja sam postavljala koreografije i imali smo oko 450 učenika u Sremskoj Mitrovici, sva zabavišta, škole, sportski centar i tada sam zahvaljujući Dušanki Zrilić koja je bila direktor Pozorišta, dobila priliku da volontiram tamo dve godine i radili smo divne predstave kao što je “Lonac na više načina” zajedno sa Draganom Jovičićem, pratili smo romantičare 60-ih, muziku Don Kihota. 1991. godine počinje rat i tada sam ostala u drugom stanju, rodila sam Aleksandra 1992. godine i u junu predstala da radim kod Petra Slaja, u oktobru sam osnovala Studio modernog baleta Olena koji i dan danas traje. Jedan sam od osnivača tadašnje Jugoslovenske plesne asocijacije i nas pet je učestvovalo na celoj teritoriji, 1993 godine je bilo prvo takmičenje gde je Sremska Mitrovica bila domaćin, tada kreće takmičarski period. Mitrovica je bila prvi domaćin Asocijacije plesnih organizacija 1995. godine i sa tog takmičenja odlazimo na Evropsko takmičenje 1996. godine, Srbija je tada bila pod sankcijama ali mi uspevamo da izađemo iz države i odemo na takmičenje, rezultati nisu bili značajni.  1997 i 1998 godine sam ja igrala, 1999. godine odlazim u Ameriku u Hjubert Street Dance studio, jedan od najjačih studija u Americi gde pokušavam da pojačam svoje znanje. Značajan period je kada dovodimo Zlatni melos, zahvaljujući meni i mojim prijateljima, kod nas dolazi manifestacija Zlatni melos, tri ili četiri godine su one nastupale sa svim pevačima na estradi.

Tih godina se niste bavili klasičnim baletom. Šta vas vraća ponovo na klasični balet?

• 2003. godine Slobodan Pavlović zajedno sa Olgicom Ravasi počinjemo sa planovima da se u Bijeljini otvori Baletska škola i ja se tada vraćam na klasični balet, za to vreme nastaju nove discipline, disco dance, show dance, želela sam da svoje znanje produbim, imali smo značajne rezultate u svim novim stilovima. Disco dance je opstao kao i street dance show, ja se time ne bavim, vratila sam se na klasičan balet. Olgica je videla moju biografiju i kada je videla da sam bila u Čikagu, ušla sam u uži izbor, u oktobru 2003. godine pokreće se baletska školica i počinje prijem đaka, tamo sam radila deset godina. Tada malo zamire rad u Sremskoj Mitrovici, moj posao je bio vrlo zahtevan, ja sam putovala Bijeljina – Doboj – Sremska Mitrovica, Mitrovica je do 2003. godine bila od najvećih plesnih škola u Srbiji.

Sremska Mitrovica – Bih. Šta vas prati na ovoj relaciji?

• Predavala sam na univerzitetu, ali bila sam i aktivna u Sremskoj Mitrovici, rađaju se nove ideje… 2006. godine u Sremskoj Mitrovici pravimo prvo Prvenstvo jugoistočne Evrope u modernom plesu, jedno od najvećeg takmičenja u regionu, dolazili su Bugari, Rumuni, Mađari, Crnogorci, sa svih strana. 2008. godine je osnovano drugo takmičenje a 2010. godine rešavam da otvorim plesni klub Sirmium Dance koji će da pristupi plesnom Savezu Srbije međutim to je išlo teško i zahtevno zbog malog broja zainteresovane dece, u iznajmljenom prostoru sam bila, 2013. godine sam napustila Pavlovićev univerzitet, gde sam predavala.. Ali ostajem u Bijeljini, gde sam otvorila svoj plesni klub Studio Olena u Centru za kulturu u Bijeljini.

Da li i danas radite na sebi? Da li se nešto promenilo kod vas  u poimanju baleta?

• Ja i dalje radim na sebi, ono što je najvažnije u ovom periodu je što sam napravila prvu baletsku školicu. Vratila sam se klasičnom baletu.  Sada imamo drugu generaciju dece, tu je naš Danijel Strniša i naša Sara Marin, u Bijeljini je njih osam na školovanju. Imam dogovor sa školom “Dimitrije Pančić” iz Pančeva, moji đaci su vanredni učenici te baletske škole, nastava se vodi u Sremskoj Mitrovici, moramo da radimo po programu baletske škole, na dva tri meseca mi dolazi stručni savetnik da proveri da li sam ja dobro odradila te vežbe, da li su deca postigli određeni nivo a na kraju školske godine se odlazi u Pančevo na ispite. U trećem razredu imaju savremenu igru, školski program je školski program a savremena igra ti daje slobodu, tu nema pogrešnih koraka, dete treba da prikaže emociju i prati uz muziku celu priču. Osim moje baletske školice, držim i seminare, svoje znanje prenosim mlađim generacijama.

Da li je život balerine zaista toliko težak kao što ljudi pričaju? Šta je sve potrebno da bi neko zaista postao vrhunski baletski umetnik/umetnica?

• Balet je teška profesija. Zahteva svakodnevni rad, posvećenost i vežbanje. Upornost je na prvom mestu. Ne sme ni dana pauze da se napravi, jer se svaka duža pauza odmah oseti. Tada je vrlo teško početi ponovo. Žrtve su neminovne, ali se itekako isplate. Svaki put kad bih kročila na scenu, pred publiku, desila bi se čarolija posebne vrste.

Danas radite kao pedagog. Ko sve može da se okuša u igranju klasičnog baleta u Vašoj školi?

• Imala sam ideju da radim sa decom uzrasta od 4 do 10 godina kako bih ih pripremila za upis u nižu baletsku školu. Dolaze nam deca od tri godine, to je jako rano ali je sa pet godina idealno, a od devete do jedanaeste godine je upis u nižu baletsku školu. Smatram da svi koji su sa mnom od pete do devete godine pripremljeni, mi pravimo selekciju, to je sve individualno. Ima situacija gde ima talentovane dece, koja prestaju, poenta je samo red, rad i disciplina. Ima mnogo dece o kojima bih mogla pričati, ali evo izdvojiću Sare Marin. Od Sare Marin očekujem velike rezultate, ona je imala svoj prvi solo, neoklasik, to je kombinacija klasičnog i modernog baleta ali malo više zasnovana na klasici.Vežbamo u starom poljostraju, napravljena je od magacina sala, meni za balet trebaju časovi skoro svaki dan, mi ga radimo tri do četiri puta nedeljno, tri puta je obavezno a četvrti put putuju za Bijeljinu i rade tri sata u Bijeljini, ja ih vozim kolima tamo.  Kroz studio Olena prošlo je mnogo devojčica, ali bilo je i dečaka. Velika je šteta što se dečaci ne interesuju toliko za balet jer je potražnja za muškim delom ansambla u našoj zemlji jako velika. Imali bi zagarantovan posao.

Kako izgledaju Vaši časovi? Čemu nastojite da naučite buduće balerine?

• Trudim se da prema deci ne budem stroga, ali sam zahtevna. Tražim disciplinu. Prvo radimo vežbe zagrevanja, koje su dragocene da bi se pravilno postavilo telo, ojačali mišići i poboljšala koordinacija i elastičnost. Stiče se kultura pokreta. Klasičan balet podrazumeva  učenje osnovnih elelmenata baleta, razvijanje igrivosti i snalaženja u prostoru, stiče se sloboda pokreta, razvijaju muzikalnost, ritam, i vaspitava u estetskom smislu. Učeći balet dete dobija znanja i veštine koje se lako primenjuju u drugim sferama života. Deca se uče upornosti i disciplini. To je jedno vaspitanje koje služi posle celog života.

Za našu sagovornicu balet je jedna od najlepših umetnosti, zato ga je i odabrala kao životni poziv, bez obzira na njegovu zahtevnost.

– U baletu se sve izražava pokretom i usklađuje sa muzikom, to je umetnost kroz koju ne morate mnogo da govorite, što meni odgovara jer nisam pričalica. Muzika, pokret, kostimi i scena, to me je odmah kupilo. Samo umetnici kao što su glumci, operski pevači i igrači, mogu da shvate koliko je scena jedan sasvim drugačiji svet. Mi imamo tu privilegiju da se pojavimo na bini, stanemo u tuđe cipele i iskusimo uloge koje ne možemo u stvarnom životu. Na nekoliko sati, postajemo neko drugi, izlazimo iz stvarnog sveta i sopstvenih problema i ulazimo u neku lepu priču, bajku, koja nas uvek nauči nečemu novom. U tome je najveća čar. Vrhunac karijere mi nikada ne doživimo, ja ne želim da ga doživim.Danas,  mogu da kažem da sam ponosna na svoje đake, mnogi  su širom sveta, iskoristili su svoje znanje i imaju svoje škole. Igrali su u Sloveniji, Americi, Kanadi, Novom Zelandu, dosta dece je i otišlo iz Srbije – zaključuje Olena Svetlana Rimac.