SREMSKA MITROVICA – Pre gotovo dva meseca, Dragoslav Šinik veslao je uz Savu, prolazio kroz Jarak i Sremsku Mitrovicu, a pred njim su bili kilometri neizvesnosti i jedan cilj – da obezbedi novi kombi za decu sa smetnjama u razvoju. Danas je njegova misija završena. Za 28 dana preveslao je 466 kilometara, novac za vozilo je obezbeđen, a kombi je već prešao prvih hiljadu kilometara prevozeći decu. U novom razgovoru za Ozon Dragoslav otkriva kako je izgledao najteži deo puta, ko mu je pomogao da ostvari cilj i zašto nikada neće zaboraviti ljude koje je upoznao u Sremu.
Kada smo prethodni put razgovarali sa Dragoslavom Šinikom iz Gradiške, bio je na Savi, sa veslom u rukama i velikom željom da deci koja koriste usluge udruženja obezbedi sigurniji prevoz.
Iza njega su tada ostajali Jarak i Sremska Mitrovica, a pred njim put ka Kuzminu i dalje uzvodno prema Gradiški.
Danas razgovaramo o sasvim drugačijoj slici. Umesto čamca na reci, tu je novi kombi, a u njemu deca zbog koje je sve počelo.
„Njihova radost mi je važnija od svega“
Kada smo poslednji put razgovarali, bili ste na Savi, sa željom da obezbedite kombi. Sada ste uspeli. Kako se osećate?
– Drago mi je pre svega zbog dece. Ona su se iskreno obradovala. To je dečja radost. Mislim da su se obradovala više nego ja – kaže Dragoslav.
Na put je krenuo 25. avgusta. Veslanje je trajalo 28 dana, tokom kojih je prešao 466 kilometara.
Kaže da je, uprkos naporu, imao i mnogo sreće sa vremenskim uslovima.
– Za tih 28 dana samo jedan dan bio je problematičan. Ostalih dana vreme me je poslužilo. Temperatura, voda, vetar, sve se nekako poklopilo i olakšalo mi put.
Ipak, jedna deonica bila je toliko zahtevna da je ozbiljno pomislio da neće uspeti.
„Na 321. kilometru mislio sam da moram da odustanem“
Koji trenutak sa putovanja nikada nećete zaboraviti? Da li ste nekada pomislili da više nemate snage da nastavite?
– Najteži mi je bio period na 321. kilometru. Sava je na tom delu izuzetno plitka. Na pojedinim mestima dubina je bila svega tridesetak centimetara. Bilo je gotovo nemoguće proći čamcem.
Na drugim plitkim delovima reke Dragoslav je mogao da izađe iz čamca i vuče ga kroz vodu. Međutim, na ovoj deonici ni to nije bilo jednostavno.
– Bilo je mnogo školjki. Pređem možda dvesta metara na jednu stranu, pa pokušavam na drugu. Podignem čamac, vučem ga, tražim prolaz. Bukvalno sam ga nosio. To je bio najteži trenutak, kada sam stvarno mislio da ću morati da odustanem.
Ali nije odustao.
Kaže da je svaki naredni kilometar značio korak bliže cilju zbog kojeg je krenuo.
Kombi je rezervisao dok je još veslao Savom
Cilj akcije bio je da prikupite oko 40.000 evra. Kako ste na kraju uspeli da obezbedite novac?
Dragoslav objašnjava da je već tokom putovanja počeo da organizuje kupovinu vozila.
Kada je stigao do područja Brčkog, kontaktirao je kompaniju DG Auto Brčko Gas, koja je mogla da obezbedi novo vozilo sa devet sedišta.
– Rekli su mi da vozilo može da stigne za dvadesetak dana. To se poklapalo sa mojom procenom koliko mi još treba da završim put. Dok sam bio na čamcu, elektronskim bankarstvom uplatio sam 5.000 konvertibilnih maraka kao učešće, da rezervišem kombi.
Humanitarna akcija trajala je tokom njegovog putovanja.
Građani su pomagali pozivima na humanitarni broj, pojedinačnim uplatama i donacijama firmi.
– Imali smo više od 2.200 poziva na humanitarni broj i tako je prikupljeno oko 1.200 evra. Bilo je uplata pojedinaca, firmi i ljudi koji su želeli da pomognu.
Ipak, najveći deo potrebnog novca još nije bio obezbeđen.
U Gradiški je stigla pomoć koja je omogućila kupovinu
Kada je stigao u Gradišku, Dragoslava su dočekali roditelji, prijatelji, građani i predstavnici lokalnih i republičkih institucija.
Među njima su, kako navodi, bili Milorad Dodik i gradonačelnik Gradiške.
– Objasnio sam da smo platili učešće i rezervisali vozilo, ali da nam nedostaje novac. Tada sam dobio garanciju da će sredstva za kupovinu kombija biti obezbeđena iz kabineta predsednika Republike Srpske.
Prema njegovim rečima, dogovor je realizovan i novac za vozilo je uplaćen.
Sredstva prikupljena tokom humanitarne akcije mogla su da se iskoriste za dodatne troškove, poput kasko osiguranja, registracije i opremanja vozila.
Kombi je isporučen preko kompanije iz Brčkog i dovezen u Gradišku.
„Kada su deca videla kombi, sve je dobilo smisao“
Novi kombi stigao je u dnevni centar udruženja, gde su ga dočekali deca i roditelji.
– Bilo je jedanaest roditelja sa decom. Organizovali smo druženje i ručak. Deca su se iskreno obradovala. To mi je bilo najvažnije.
A kako su reagovali roditelji?
Dragoslav kaže da novo vozilo za porodice znači mnogo više od udobnijeg prevoza.
Do sada su se oslanjali na ograničene mogućnosti prevoza, a novo vozilo omogućava lakšu organizaciju svakodnevnih aktivnosti.
– Kombi je odmah počeo da radi. Već je prešao prvih hiljadu kilometara. Svakog dana je u funkciji. Sada imamo sigurnost i možemo da planiramo i neka dalja putovanja sa decom.
Kombi će voziti i decu koja odlaze na lečenje
Posebno je važno što vozilo neće biti namenjeno isključivo prevozu do dnevnog centra.
Dragoslav objašnjava da udruženje pomaže i porodicama čija deca zbog zdravstvenih problema moraju da putuju na lečenje u druge gradove i države.
– Imamo decu koja se leče u inostranstvu. Njima je često potreban prevoz do aerodroma u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu ili Tuzli. Neke porodice nisu u finansijskoj mogućnosti da to same organizuju.
Ranije je, kaže, često koristio i sopstveno vozilo kako bi pomogao.
– Sada je kombi na raspolaganju i tim porodicama. Možemo da ih odvezemo do aerodroma, da ih sačekamo kada se vrate, da pomognemo kada je potrebno.
Vozilo će se koristiti i za odlaske na kontrolne preglede, kao i za aktivnosti udruženja i saradnju sa organizacijama koje pomažu obolelima od retkih bolesti.
– Dnevni centar je ono što imamo svakog dana, ali kombi će opravdati svoju namenu i mnogo šire od toga.
„U Jarku su me dočekali ljudi koje nikada nisam video“
Da li ste tokom ove akcije naučili nešto novo o ljudima, solidarnosti i spremnosti da pomognemo jedni drugima?
Na ovo pitanje Dragoslav se odmah vraća u Srem.
Od svih susreta tokom putovanja posebno pamti trenutak kada je pristao u Jarku, nedaleko od Sremske Mitrovice.
– Kada sam pristao u Jarku, na obali su sedeli ljudi koje nikada ranije nisam video. Počeli smo da razgovaramo. Jedna gospođa imala je stan u Sremskoj Mitrovici i ponudila mi je da prenoćim.
Kaže da ga je taj gest duboko dirnuo.
– Dobijete pomoć, neko vam ponudi prenoćište, ustupi vam svoj dom, a nikada vas ranije nije video. To je nešto što čovek ne može da zaboravi.
Tokom putovanja susretao je ljude različitih godina i iz različitih sredina. Neki su mu pomagali novcem, drugi hranom, smeštajem ili jednostavno razgovorom i podrškom.
– Naši ljudi su humani. Naši ljudi hoće da pomognu, samo ih treba informisati kome je pomoć potrebna. Još uvek među nama žive ljudskost i empatija.
Za Dragoslava, tih 466 kilometara nisu bili samo fizički izazov.
– To je doživljaj koji neću zaboraviti dok sam živ.
„Ništa nije teško kada imate cilj“
Ljudi često nisu svesni koliko mogu sami da urade. Šta biste poručili onima koji žele nešto da promene, ali misle da nemaju dovoljno snage ili mogućnosti?
– Moj životni moto je da ništa nije teško kada imate cilj.
Dragoslav kaže da humanost ne mora da podrazumeva velike akcije ili neobične podvige.
Nekada je dovoljno pomoći komšiji, bolesnom čoveku, porodici koja je doživela nesreću ili nekome ko se našao u teškoj životnoj situaciji.
– Kada učinite jedno dobro delo, verujte da se i sami osećate ispunjeno. Dobijete volju da ustanete i nastavite dalje. A možda svojim primerom podstaknete i nekoga drugog da pomogne.
Smatra da je posebno važno da dobrota ne zavisi od toga gde neko živi ili kojoj zajednici pripada.
– Bilo da sam u Srbiji, Republici Srpskoj ili Hrvatskoj, uvek govorim isto: volimo ljude. Kada ste čovek, onda nema predrasuda ni granica. To je veliko bogatstvo.
„Jednog dana nas neće biti, ali ostaće neko ko će nastaviti“
Dragoslav veruje da pojedinac može da pokrene promenu, čak i kada na početku nema obezbeđena sredstva niti podršku velikog broja ljudi.
Njegov put Savom počeo je sa čamcem, veslom i idejom da pomogne deci.
Završio se novim vozilom koje već svakodnevno koristi udruženju.
– Važno je da svojim primerom podstaknete druge. Jednog dana nas neće biti, ali ostaće neko drugi ko će nastaviti tim putem.
Šta je sledeće za Dragoslava?
Kombi je stigao, cilj je ostvaren. Gde će vas sledeći put odvesti vaše veliko srce? Planirate li novu humanitarnu akciju?
Dragoslav kaže da udruženje nastavlja sa redovnim aktivnostima i da već priprema godišnje okupljanje prijatelja i podržavalaca.
– Mi idemo svojim redosledom. Za 26. novembar planiramo tradicionalnu večeru u Gradiški, na kojoj okupljamo ljude koji su uz nas. Obično bude 400 do 500 zvanica.
Na tom okupljanju predstavljaju rezultate rada tokom godine, ali i planove za naredni period.
– Na velikom ekranu prikažemo sve što smo uradili i šta planiramo da radimo dalje.
O novoj velikoj humanitarnoj akciji za sada ne govori konkretno. Ono što je sigurno jeste da se rad udruženja nastavlja.
Priča koja je počela na Savi, a nastavlja se svakog jutra
Kada je Dragoslav početkom septembra prolazio kroz Srem, njegova misija bila je neizvesna.
U Jarku je upoznao ljude koji su mu ponudili pomoć i prenoćište. U Sremskoj Mitrovici je zastao, odmorio se i nastavio dalje prema Kuzminu.
Tada nije znao da li će uspeti da prikupi sav novac, koliko će ga još izazova čekati na reci i hoće li se plan ostvariti.
Danas zna odgovor.
Preveslao je 466 kilometara. Izdržao 28 dana na Savi. Pronašao ljude spremne da pomognu i obezbedio vozilo zbog kojeg je krenuo.
A najvažniji rezultat nije broj pređenih kilometara.
To je novi kombi koji svakog jutra dolazi po decu, vozi ih u dnevni centar, na preglede i, kada zatreba, na put ka lečenju.
I možda je upravo u tome najlepši deo ove priče: Dragoslav je prestao da vesla, ali njegova humanitarna misija nastavlja da putuje – sa decom, svakoga dana.
Ozon je pratio Dragoslavovu misiju od njegovog prolaska kroz Srem. Pročitajte i prethodnu priču: Veslom uz Savu za „svoju decu“ – posle Jarka i Mitrovice Dragoslav krenuo ka Kuzminu.
