SREMSKA MITROVICA – Ima ljudi koji kroz život prođu tako da iza njih ostanu samo fotografije. A ima i onih koji iza sebe ostave priče, pesme, uspomene, ljude i vreme koje ne sme da bude zaboravljeno.
Jedan od njih je Dragan Jurić Jurke, muzičar, harmonikaš, pevač, lokalpatriota i pisac, čovek koji je decenije proveo uz muziku, a zatim sve ono što je video, doživeo i sačuvao u sećanju pretočio u knjige.
Rođen je u Novom Sadu, odrastao u Sremskim Karlovcima, deo života proveo u Beški, Novom Sadu…, a od 2014. godine zvanično je Mitrovčanin. U Sremsku Mitrovicu ga je, kako sam kaže, dovela ljubav.
– Ovde sam našao svoju Mona Lizu – kaže Jurić.
Muzika od detinjstva
Za sebe kaže jednostavno – muzičar je otkad zna za sebe.
Završio je nižu muzičku školu i još kao dečak pokazivao veliki talenat. Nakon završene škole trebalo je da upiše srednju muzičku školu i nastavi obrazovanje u tom pravcu, ali život je imao drugačije planove.
Njegova majka želela je da nastavi školovanje i profesionalno se bavi muzikom, ali za to je bio potreban ozbiljan instrument, koji je u to vreme predstavljao veliki finansijski izdatak.
– Majka je želela da nastavim muzičko obrazovanje jer je verovala u moj talenat. Za to je bio potreban instrument koji je tada koštao pravo bogatstvo. Nismo bili u mogućnosti da ga kupimo – priseća se Jurke.
Njegov otac smatrao je da bi trebalo da izabere drugačiji životni put, pa je umesto srednje muzičke škole upisao čuvenu Zmajevu gimnaziju. Deo školovanja proveo je u Karlovcima, a četvrtu godinu završio je u Novom Sadu, u tada jednoj od najuglednijih gimnazija u Vojvodini.
Ipak, muzika ga nikada nije napustila.
Svirao je gde god je mogao – na druženjima, manjim proslavama i okupljanjima. Iako se od njega očekivalo da završi fakultet, na kraju je izabrao ono što je najviše voleo – muziku.
Prvi profesionalni koraci
Prvi estradni ispit položio je 1982. godine u Novom Sadu, u tadašnjem hotelu „Park“.
U vreme kada nije bilo moguće tek tako nastupati profesionalno, za rad su bili potrebni dozvole, ugovori i status estradnog umetnika.
– Meni je tada bilo atraktivno da sviram u hotelima. Hotel „Vojvodina“, „Putnik“, „Novi Sad“… Radio si svako veče osim nedeljom. Bio sam mlad, imao redovnu platu i radio ono što volim – priseća se.
Tokom godina nastupao je širom Srbije i regiona, na svadbama, proslavama, u hotelima i kafanama, upoznajući ljude i događaje koji će kasnije postati inspiracija za njegove knjige.
Kafana kao škola života
Za Jurketa muzika nikada nije bila samo odsvirati pesmu.
– Nije to samo reprodukcija zvuka. Moraš da napraviš neku predstavu, neki svoj performans po kome ćeš biti prepoznatljiv – kaže.
Kroz decenije rada upoznao je bezbroj ljudi, karaktera i sudbina. Bilo je lepih trenutaka, velikih veselja, ali i teških vremena, ratnih godina i događaja koji su ostavili trag.
Sve to kasnije će pronaći mesto u njegovim zapisima.
– Kad vidiš čoveka kako sedi, pevuši sa tobom, nazdravlja i uživa, onda znaš da muzika ima smisla. Nije sve u bakšišu. Važno je da postoji kontakt sa ljudima – kaže Jurić.
Srem kao izbor
Iako nije rođeni Mitrovčanin, danas Srem smatra svojim domom.
– Ja sam veliki patriota, ali i veliki lokalpatriota. Vojvodina, Srem, ravnica i ljudi – to je moj svet – kaže.
U Sremskoj Mitrovici pronašao je mir, ljubav i inspiraciju za pisanje, a prema lokalnim kolegama muzičarima, kako kaže, oduvek je imao poštovanje.
Kako je harmonikaš postao pisac
Pisanje je došlo spontano.
Društvene mreže otvorile su mu prostor da počne da zapisuje anegdote i događaje iz muzičkog života. Najpre su to bile kratke objave na Fejsbuku, a zatim su ljudi počeli da ih traže sve više.
– Negde oko moje 54. ili 55. godine rekao sam sebi: „Jurke, imaš toliko iskustva iz muzičkog života, hajde da počneš da pišeš te dogodovštine“. To je ono što ljudi ne vide. Oni vide osmeh, muziku i atmosferu, ali ne znaju šta se dešava iza scene – priča Jurić.
Poseban podstrek dobio je od književnika i scenariste Dušana Kovačevića.
– Rekao mi je: „Piši. Nemaš pravo da ljudima uskratiš svoje pisanje.“ To mi je bio veliki vetar u leđa – priseća se.
Četiri knjige nastale iz života
Prvu knjigu objavio je neposredno pred pandemiju virusa korona. Ubrzo su usledile druga i treća, a ove godine i četvrta knjiga.
Četvrta knjiga „Iz pera Facebook dokoličara“ objavljena je ove godine i predstavlja nastavak njegovog višegodišnjeg književnog rada. Pre nje objavio je knjige „Doživljaji starog muzičara“, „Crtice iz života“ i „Kolumne“, u kojima je beležio događaje, ljude i anegdote iz bogate muzičke karijere.
U njima je sačuvao priče o ljudima, muzičarima, kafanama, svadbama, putovanjima i događajima koje je doživeo tokom dugogodišnje karijere.
– Nema jedno slovo slagano. Svaka tačka, svaki zarez, sve je iz života – kaže.
Njegove knjige nisu samo memoari jednog muzičara. One predstavljaju svojevrsnu arhivu jednog vremena i sveta koji polako nestaje, ali zahvaljujući njegovim zapisima ostaje sačuvan.
Čovek koji živi svoje priče
Za Dragana Jurića Jurketa moglo bi se reći da živi ono što piše i piše ono što je proživeo.
Imao je nastupe, kafane, radio-emisije, televizijska gostovanja, promocije knjiga i susrete sa ljudima koji su obeležili njegov život.
Danas, između muzike i pisanja, nastavlja da beleži priče koje mu život donosi.
Planova ima mnogo. Neki mu predlažu autobiografiju, drugi roman, treći novu zbirku priča.
On, međutim, ne žuri.
– Kod mene u kući kažu: „Samo po sebi dođi“. Tako i jeste. Kad treba, dođe priča – kaže Jurke.
A sudeći po svemu što je do sada napisao, priča mu još ne nedostaje.
