Sremska Mitrovica/Novi Sad – Na 16. Novosadskom noćnom polumaratonu, održanom 28. juna na Sunčanom keju, među 386 trkača koji su završili trku bio je i Bojan Selaković iz Sremske Mitrovice – atletičar, fudbalski sudija i, pre svega, čovek velikog srca. Njegovo učešće ni ovog puta nije bilo samo sportski izazov, već i snažna humanitarna misija.
„Trčim svoju omiljenu trku – NS noćni polumaraton. Ovu trku, kao i prethodne, trčim za Teodoru Matić – za jedan divan osmeh, za divno dete, dete puno života, uprkos svim nedaćama sa kojima se susreće. Umesto lajka, zamolio bih vas da pošaljete poruku 149 na 3800“, poručio je Selaković uoči starta.
Na trci je zauzeo 86. mesto od ukupno 386 takmičara, a kako kaže, zadovoljan je i ponosan – ne samo na rezultat, već na osećaj koji ga je nosio tokom cele trke.
„Pre šest godina upravo sam u Novom Sadu i počeo da trčim trke, i ova manifestacija mi je i danas posebna. Trkači prolaze kroz grad dok ljudi šetaju, bodre nas, nose transparente, svirači sviraju na ulici… I kad uhvati kriza – oni su ti koji te poguraju da izdržiš“, kaže Bojan.
Trka za jedan osmeh
Teodora Matić, devojčica iz Sremske Mitrovice, od ranog detinjstva vodi tešku borbu sa cerebralnom paralizom i nizom zdravstvenih komplikacija. I pored svega – njen osmeh ne nestaje.
„Ove godine prvi put trčim baš za Teodoru. Dao sam joj obećanje da ću trčati i istrčati, i kad mi je bilo teško, pogledao bih majicu, video njen osmeh, i rekao sebi – nema šanse da odustanem“, priča Bojan.
Njegove pripreme su skromne, ali redovne – tri puta nedeljno trčanje po mitrovačkom keju, dužine 10 do 12 kilometara, i jednom nedeljno vežbe snage ili vožnja bicikla.
„Najdraži trenuci na trkama su kada mala deca pored staze pruže ruku da im ‘bacim pet’, i kad vidim ljude koji nas podržavaju. To daje snagu.“
Od Beograda do Novog Sada – trči za one kojima je pomoć najpotrebnija
Ovo nije prva trka koju Bojan posvećuje Teodori. Nedavno je učestvovao i na Beogradskom štafetnom maratonu sa kolegama iz firme NIS Petrol, gde su zauzeli četvrto mesto u konkurenciji korporativnih ekipa.
„Prošle dve godine smo osvajali treće mesto. Trke nisu lake, ali kad znaš za koga trčiš, drugačije dišeš“, kaže Bojan.
Teodorinu porodicu poznaje i lično – njena majka Irena išla je u gimnaziju s Bojanovom sestrom.
„To su divni ljudi, heroji. Kada sam prvi put upoznao Teodoru, bila je nasmejana, puna života. Rekao sam joj da ću svaku trku trčati za nju, a od nje tražim samo da se smeje, da sluša roditelje, da vežba i da se bori.“
Iskustvo iz porodice – sestra od strica koja je imala ozbiljniji oblik iste bolesti – dodatno je učvrstilo njegovu odluku da svojim koracima širi humanost.
„Znam koliko je to teško za roditelje. Oni za mene nisu ništa manji heroji od svoje dece.“
Sudija sa misijom i ideja za budućnost
Kao fudbalski sudija, Bojan koristi svaku priliku da širi poruku humanosti.
„Odštampao sam 60 majica sa porukom za Teodoru i podelio kolegama sudijama. Svi su ih nosili prilikom zagrevanja pre utakmica. Taj gest naišao je na oduševljenje, i kod sudija i kod komesara liga.“
Bojanova velika želja je da i Sremska Mitrovica jednog dana ima svoju zvaničnu trku.
„Imamo divan kej, dugačke ulice, sjajnu sportsku zajednicu. Voleo bih da u našem gradu organizujemo trku, makar jednu godišnje, koja bi nosila humanitarnu poruku.“
Na kraju razgovora, Bojan zahvaljuje što je prepoznata njegova inicijativa.
„Teme jesu teške, ali dečji osmeh na kraju je vredniji od svega. Nadam se da ćemo i ubuduće imati priliku da pričamo o ovakvim stvarima. Sportski pozdrav!“
Pomozimo zajedno!
Pošaljite 149 na broj 3800 i podržite Teodorinu borbu.
