Živelo se za rukomet

Nekadašnji pivotmen, a sada baka jednog malog Save i ponosna majka Milice, doktora nauka Snežana Vulić Inosavljević sa suprugom Milanom živi u porodičnoj kući u Mačvanskoj Mitrovici i često se u sećanju vraća na godine kada je rukomet bio sastavni i to veliki deo njenog života.

Rukomet je počela da igra još u Osnovnoj školi “Dobrosav Radosavljević Narod”. Snežanu i nekoliko drugarica sa osnovama ovog sporta upoznao je njihov tadašnji nastavnik fizičkog vaspitanja Jova Martinović.

“Počela sam da treniram rukomet još u osnovnoj školi, prvo sa nastavnikom Martinoviće, a vrlo brzo i u mom prvom i jedinom klubu, Rukometnom klubu “Srem” iz Sremske Mitrovice sa trenerom Ivicom Jukić. Sa njim sam ja, ali i moje drugarice koje su takođe počele da igraju za “Srem” imale prve, da se tako izrazim, prave treninge. Tu je naše bavljenje rukometom podignuto na jedan ozbiljniji nivo. Okosnicu ekipe su u tom periodu mahom činile Mačvanke, pa su pored mene igrale još i Zlata Jezdimirović, Branka Biščić, Radmila Domčić, Vesna Bugarski Panišić, Svilokos Spomenka, Marković Jasna, Zorica Jovanović, kasnije i Dragana Vićentić Vučenović. Bila je u timu i poneka devojka iz Laćarka, a najmanje ih je bilo iz samog grada”, priseća se Snežana.

Zvanično ona je za “Srem” nastupala je od 1972. do 1985. godine i za to vreme odigrala preko 200 prvenstvenih utakmica, na kojima je postigla 530 golova.

“Vrlo brzo, mislim čak odmah sledeće godine nakon što sam počela da igram za “Srem” ekipa je bila prvak Sremske lige i ostvarila plasman u viši rang takmičenja, odnosno u Vojvođansku ligu. Tu smo ponovo bile sjajne i dalje napredovale, odnosno prešle u tadašnju Međurepubličku ligu u kojoj su se nadmetale ekipe iz Vojvodine i Bosne i Hercegovine. U tri ranga takmičenja za relativno vrlo kartko vreme smo igrale, bio je to uspeh sam po sebi, jer smo iz sezone u sezonu napredovale”, priča Snežana.

Taj period njenog života za nju je bio nezaboravan i ostavio je neizbrisiv trag na ovu Mačvanku. Treninzi se nisu propuštali, a svaka utakmica je bila najvažnija.

„Sećam se da smo trenirale napolju po kiši, suncu, vetru, nije nam bilo bitno kakvo je vreme, igrale smo na betonskom terenu u „Partizanu“, a nakon treninga se umivale na česmi preko puta. Večito smo bile u modricama i sa izguljenim kolenima, ali ništa od toga nama nije smetalo, igralo se iz čiste ljubavi prema rukometu i prema timu, jer mi nismo bile samo saigračice, nego i prijateljice, dprolazile zajedno i kroz dobro i kroz loše. Na početku klub nije imao sponzora i sve smo same finansirale, opremu, prevoz, znale samo da delimo jedan hleb, ali bile smo zadovoljne i srećne. Bio je to jedan zaista poseban osećaj, jedno zajedništvo, sloga je vladala između nas i naravno ljubav, ljubav i poštovanje. Niko nije gledao interes, nije u rukometu bilo para, možda je baš zato i bila takva atmosfera u timu“, vraća se godinama unazad Snežana i pominje još tri trenera sa kojima je dosta radila, a to su Mirko Dragojlović, Petrović Gradimir i Branko Jovanović.

Prvu pauzu u rukometu pravi 1984. godine je rođena njena ćerka Milica, nakon nekoliko meseci odsustva vraća se na teren, ali zbog obaveza biva prinuđena da se već naredne, odnosno 1985. godine povuče iz ekipe.

„Mene od rukometa nije moglo puno toga da odvuče, bio mi je uvek na prvom mestu, a da je to tako govori i da sam se udala u petak, kako bih u subotu mogla da idem na utakmicu, sećam se kao da je juče bilo, u petak se malo proveseleli, a u subotu pravac za Doboj, gde smo igrale nerešeno“, kroz osmeh priča Snežana i nastavlja da nakon rođena deteta i pored velike želje nije mogla da nastavi da trenira, jer imala je i stalno zaposlenje i sve obaveze nije mogla da uklopi.

Prošlo je od tada više godina da bi se u svet rukometa vratila 1996. i to kao pomoćni trener u svom matičnom klubu „Srem“. Taj posao obavljala je sve do 2002. godine i to trenirajući devojčice zajedno sa Milanom Glumac, Milkom Biuković i Draganom Krstić.

Za svoj doprinos uspehu Rukometnog kluba „Srem“ i razvoja tog sporta u gradu Sremska Mitrovica, Snežana je nagrađena „Novembarskom plaketom“, sada već davne 1982. godine.

U rukometu nije već ako dugo, ali se svoje karijere, utakmica, treniga i dan danas rado seća i još uvek je u kontaktu sa nekim svojim saigračicama.

Pročitajte još