SREMSKA MITROVICA – Kada je posle operacije kuka čula da više ne bi trebalo da trči, Mirjana Cingeli iz Sremske Mitrovice nije mogla da zna kako će izgledati njen povratak sportu. Danas, sa 52 godine i veštačkim kukom, iza sebe ima završenu Ironman distancu – 3,8 kilometara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i 42,2 kilometra trčanja. Ukupno 226 kilometara, za 15 sati i 49 minuta.
Na takmičenju „Triman Olympic Beach“, održanom 27. septembra u Grčkoj, osvojila je treće mesto u ženskoj starosnoj kategoriji od 50 do 55 godina.
To je rezultat zbog kojeg mnogi zastanu, pogledaju fotografiju i pomisle da je reč o gotovo nemogućem poduhvatu.
Mirjana, međutim, o svom uspehu govori drugačije. Za nju najteži deo nije bio samo dan takmičenja. Bile su to godine treninga, povratak sportu posle operacije, učenje novih pokreta, prihvatanje ograničenja i disciplina koja ne prestaje kada nestane početno oduševljenje.
U razgovoru za Ozon govori o svemu što se ne vidi na fotografiji sa cilja – od grešaka na prvim triatlonima i života sa veštačkim kukom do menopauze, zdravstvenih problema tokom priprema, samostalnog finansiranja sporta i podrške najbližih.
„Ljudi vide rezultat, ali ne vide godine koje stoje iza njega“
Kada ljudi čuju da ste sa veštačkim kukom završili Ironman, reakcija je uglavnom ista – neverovatno. Šta oni zapravo ne vide?
– Ljudi vide tih 226 kilometara i misle da je to nešto strašno, neverovatno. Ali iza toga stoji mnogo teži i duži put. Sam trening, pripreme, sve ono što radiš pre takmičenja. Ja sam nekoliko meseci pred Ironman trenirala veoma ozbiljno, praktično nisam preskakala treninge. Ali nije to rezultat nekoliko meseci. To su godine koje imam iza sebe. Imam odličnu sportsku bazu i bez nje ovo ne bi bilo moguće.
Dakle, nije dovoljno samo odlučiti da ćete za nekoliko meseci završiti Ironman?
– Ne. Najvažniji je kontinuitet. Mora da postoji disciplina. Možeš da imaš želju, ali ako nemaš godine rada i iskustva, teško je da se spremiš za takvu distancu. Nije to samo plivanje, bicikl i trčanje. Moraš da znaš kako tvoje telo reaguje, kako raspoređuješ snagu, kako se hraniš, kako se oporavljaš. Sve se uči.
Koliko dugo ste razmišljali o Ironmanu?
– Možda desetak godina. To je bila moja želja, ali nisam odmah krenula na najdužu distancu. Prolazila sam kroz kraće triatlone, sticala iskustvo, učila. Svako takmičenje donese nešto novo.
Mirjana je tokom godina učestvovala na plivačkim maratonima, biciklističkim i trkačkim takmičenjima. Prošle godine završila je polovinu Ironman distance u Kotoru, a 2025. osvojila je i Kup Srbije u drumskom biciklizmu u veteranskoj konkurenciji.
„Na jednoj trci izgubila sam čip, na drugoj pogrešno izbrojala krugove“
Kažete da se na manjim takmičenjima uči. Šta ste vi naučili iz sopstvenih grešaka?
– Mnogo toga. Na prošlogodišnjoj polovini Ironmana, na takmičenju Ocean Lava u Kotoru, napravila sam grešku koja me je koštala vremena. Posle plivanja, kada sam skidala neoprensko odelo, skinula sam i čip koji se nosi na nozi i stavila ga pored sebe. Kada sam završila presvlačenje, čipa više nije bilo.
Šta ste uradili?
– Nastala je gužva, veliki broj takmičara je u isto vreme izlazio iz vode. Svi žure, presvlače se, uzimaju bicikle. Srećom, tu je bila organizatorka Marija Majer, koja je odmah reagovala i omogućila da dobijem novi čip i da se rezultat pravilno evidentira. Ali izgubila sam vreme. Umesto četiri ili pet minuta, koliko mi je obično potrebno za tranziciju, zadržala sam se 16 minuta.
I šta ste naučili?
– Da sledeći put ne skidam čip! To su stvari koje deluju sitno, ali na takmičenju mogu mnogo da znače.
Mirjana se priseća i jednog od svojih prvih triatlonskih nastupa u Somboru.
– Trčalo se više krugova, a ja sam pogrešno izbrojala koliko sam ih završila. Mislila sam da sam stigla do cilja, a zapravo mi je ostao još jedan krug. Nisam imala rezultat, što je bilo potpuno opravdano. Ali sam naučila lekciju. Moraš da vodiš računa o svemu, ne samo o tome koliko brzo plivaš, voziš ili trčiš.
Za nju su takva iskustva važan deo sportskog sazrevanja. Kraće distance omogućile su joj da upozna pravila, organizaciju tranzicija između disciplina i sopstvene reakcije u različitim situacijama.
„Posle operacije nisam mogla normalno da hodam“
Vratimo se na operaciju kuka. Šta vam je bilo najteže?
– Na početku nisam mogla normalno da hodam. Posle operacije ostala je razlika od tri centimetra u dužini nogu. To mi i danas predstavlja problem. Koristim uložak, ali zbog njegove visine nije jednostavno ni pronaći odgovarajuću patiku.
Koliko ta razlika utiče na trčanje?
– Mnogo. Ja danas ne trčim kao što sam nekada trčala. To je potpuno drugačiji osećaj. Morala sam ponovo da učim pokret, da se prilagođavam. Kada sam ranije razmišljala o Ironmanu, trčanje mi je bilo najjača disciplina. A kada sam ga konačno završila, upravo mi je trčanje bilo najslabije.
Da li ste posle operacije verovali da ćete ponovo moći da trčite?
– Lekar koji me je operisao rekao mi je da više nikada ne trčim. Preporučio mi je plivanje i vožnju bicikla, aktivnosti koje se često savetuju ljudima posle takve operacije. Ja ga ne krivim. On je davao preporuku na osnovu svog iskustva i onoga što je smatrao bezbednim.
Ali niste se pomirili sa tim da je trčanje zauvek završeno?
– Nisam. Vremenom sam počela da razmišljam o tome da možda ipak postoji mogućnost. Otišla sam kod drugog lekara, koji mi je rekao da mogu da se bavim sportom, uz svest o ograničenjima i tome da veštački zglob ima svoj vek trajanja. To je za mene bilo veoma važno.
Kako je izgledao povratak?
– Počela sam veoma postepeno. Prvo sam mogla da trčim sto ili dvesta metara. Bilo je bolova, neobičnih osećaja u nozi, trebalo je da se prilagodim. Onda se distanca postepeno povećavala. Videla sam da mogu dalje.
Mirjana naglašava da njen povratak trčanju nije bio jednostavan niti brz. Operacija nije izbrisala posledice koje i danas oseća, a sportske ambicije morala je da prilagodi novim okolnostima.
Njeno iskustvo, međutim, nije medicinska preporuka drugim osobama sa veštačkim kukom. Mogućnosti povratka trčanju i drugim zahtevnim aktivnostima zavise od individualnog zdravstvenog stanja i procene lekara.
Najveća pobeda počela je mnogo pre ciljne linije
Za Mirjanu završetak Ironmana nije odvojen od svega što mu je prethodilo. Naprotiv, svaki kilometar u Grčkoj bio je nastavak dugog povratka sportu.
Nekada je trčanje bilo njena najjača disciplina. Posle operacije postalo je najveći izazov. Umesto da pokušava da se vrati identičnom načinu trčanja, morala je da nauči kako da trenira sa promenjenom biomehanikom i novim ograničenjima.
Upravo zato njen rezultat nije samo priča o izdržljivosti tokom jednog takmičarskog dana, već o godinama prilagođavanja, rada i iskustva.
„Ženama nije svaki dan isti. O tome se u sportu malo govori“
U razgovoru ste pomenuli još jednu važnu temu – menopauzu. Kako je ona uticala na vaše treninge?
– Krajem prošle i početkom ove godine imala sam problem. Čim bih počela trening, puls mi je bio veoma visok. Nisam mogla da treniram kao ranije. Odlučila sam da napravim pauzu i proverim šta se dešava.
Šta su pokazali pregledi?
– Imala sam povišen kortizol. Bila sam u menopauzi, imala sam valunge i druge simptome, ali nisam odmah povezivala sve te promene sa onim što mi se dešava tokom treninga.
Kako ste rešili problem?
– Obratila sam se doktorki, uradila preglede i dobila hormonsku terapiju. Kod mene je nakon otprilike mesec dana došlo do poboljšanja. Kortizol se smanjio, puls tokom treninga bio je niži i ponovo sam mogla kvalitetnije da treniram.
Mirjana o tome govori otvoreno, smatrajući da se iskustva žena u sportu često posmatraju samo kroz rezultate, dok se fiziološke promene i svakodnevne teškoće zanemaruju.
– Ženama nije svaki dan isti. Tokom života prolazimo kroz menstruacije, bolove, PMS, hormonske promene, a kasnije i menopauzu. Sve to može da utiče na trening, oporavak i raspoloženje. Ne možeš jednostavno da zanemariš te stvari. Moraš da poznaješ svoje telo.
Njeno iskustvo sa hormonskom terapijom je individualno. Odluka o takvom lečenju zahteva lekarsku procenu i nije univerzalno rešenje za sportske ili menopauzalne tegobe.
„Treniram sama, bez ličnog trenera. Sve finansiram sama“
Za ovako zahtevno takmičenje mnogi sportisti imaju trenere, stručne timove i sponzore. Kako ste se vi pripremali?
– Sama sam pravila plan treninga. Nemam ličnog trenera. Naravno da bi bilo dobro da imam nekoga ko može da mi napravi program, prati opterećenje i oporavak, ali to košta. Sve finansiram sama.
Koliko vam je u tome pomoglo što ste profesorka fizičkog vaspitanja i trener plivanja?
– Mnogo. Imam znanje i iskustvo. Znam kako funkcioniše trening i kako da organizujem pripreme. Ali ne mislim da svako treba sam sebi da pravi program, naročito ako nema sportsko iskustvo. To može da bude veoma zahtevno.
Ko vam je bio najveća podrška?
– Moja drugarica Biljana Terzić mnogo mi je značila. Ona nije iz tog sportskog sveta, ali je pravi prijatelj. Sve je uradila kako treba i bila uz mene kada mi je podrška bila najpotrebnija, posebno u kriznim trenucima.
A porodica?
– Sinovi me podržavaju. Svako to pokazuje na svoj način. Jedan je malo uzdržaniji, drugi otvorenije pokazuje oduševljenje. Kada čujem „Bravo, mama“, to mi mnogo znači.
Iako se na takmičenju sportista sam suočava sa kilometrima koji su pred njim, Mirjana ne potcenjuje značaj ljudi koji su uz njega pre starta i posle prolaska kroz cilj.
„U Srbiji nemamo dovoljno razvijen triatlon“
Kako ocenjujete stanje triatlona u Srbiji?
– Mislim da je triatlon kod nas nedovoljno razvijen, posebno kada govorimo o mlađim kategorijama. Nema mnogo dece. Bila sam na takmičenjima na kojima se vidi koliko je mali broj učesnika u pojedinim kategorijama.
Mirjana objašnjava da se u domaćim prvenstvima i kupovima najčešće takmiči na kraćim distancama, do olimpijskog triatlona, koji obuhvata 1.500 metara plivanja, 40 kilometara vožnje bicikla i 10 kilometara trčanja.
– Ironman je nešto drugo. To je disciplina koja zahteva godine iskustva. Mnogi sportisti do tih distanci dolaze tek nakon što su prošli kraća takmičenja.
Postoji li neko iz sveta triatlona koga posebno cenite?
– Posebno cenim Ognjena Stojanovića, jednog od naših najboljih triatlonaca. Mislim da ljudi u Srbiji nedovoljno znaju za njegove rezultate. Pratim njegov rad, njegovu disciplinu i uspehe. Mnogo toga sam naučila od njega i volela bih da u narednom periodu postanem član njegovog kluba.
Mirjana kaže da razmišlja o promeni kluba, kako bi u narednoj sezoni mogla da učestvuje u takmičenjima pod okriljem nacionalnog saveza.
„Ne treniram da bih nekome nešto dokazala“
Posle svega što ste prošli, šta vas danas motiviše?
– Radim ono što želim. Volim sport, volim trening, volim da postavljam sebi ciljeve. Ne radim to da bih nekome nešto dokazala.
Da li posle Ironmana postoji novi cilj?
– Postoje takmičenja u Srbiji na kojima još nisam učestvovala i to bih volela da ostvarim. Razmišljam o narednoj sezoni, klubu i tome kako da organizujem dalje treninge. Videću kako će sve izgledati.
Znači, nema odustajanja?
– Ne odustajem. Sve radim zato što želim.
Nije svaka prepreka ista, ali svako ima pravo na svoj cilj
Mirjana Cingeli danas ima 52 godine, veštački kuk i tri centimetra razlike u dužini nogu. Iza nje su operacija, dug oporavak, godine treninga i takmičenja na kojima nije uvek sve išlo prema planu.
Ima i treće mesto na Ironman distanci u Grčkoj, pobedu u veteranskom Kupu Srbije u biciklizmu i još mnogo sportskih ciljeva.
Ali njena priča nije dokaz da svako može sve ako dovoljno želi. Niti da medicinska ograničenja treba ignorisati.
Ona je priča o tome koliko znače iskustvo, znanje, strpljenje, odgovornost prema sopstvenom telu i upornost da se pronađe način da se nastavi sa onim što čovek voli.
Jer iza 15 sati i 49 minuta na Ironmanu ne stoji jedan dan nadljudskog napora. Stoje godine u kojima je Mirjana učila da pobeđuje, da greši, da se oporavlja i da ponovo počinje.
