SREMSKA MITROVICA – Dvadeset godina nakon što su 20. avgusta 2006. godine u Segedinu osvojili zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u kajaku i kanuu na mirnim vodama, u disciplini K-4 na 200 metara, Ognjen Filipović, Dragan Zorić, Bora Sibinkić i Milan Đenadić ponovo su zajedno.
Četvorica reprezentativaca Srbije tada su do svetskog trona stigla rezultatom od 29,965 sekundi, ostavivši iza sebe domaću Mađarsku za samo 68 hiljaditih delova sekunde.
Dve decenije kasnije ponovo su se okupili, ovog puta u Sremskoj Mitrovici, gde je domaćin susreta bio Ognjen Filipović. Ostala trojica stigla su sa porodicama, a poseban trenutak bio je kada su ponovo seli u kajak, u dresovima u kojima su pre 20 godina osvojili svetsko zlato.
Tako je jedan dan u Sremskoj Mitrovici postao simboličan povratak u Segedin i u trku koja je ostala upisana u istoriji srpskog kajaka.
Na trenutak, 20 godina kasnije, opet je bio Segedin.
29,965 sekundi za svetski tron
Četvorica reprezentativaca Srbije osvojila su 20. avgusta 2006. godine zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u kajaku i kanuu na mirnim vodama u Segedinu, u disciplini K-4 na 200 metara.
Za titulu prvaka sveta bilo im je potrebno svega 29,965 sekundi. Bila je to trka u kojoj su odlučivale hiljaditinke.
Srpski četverac iza sebe je ostavio domaću Mađarsku, koja je kroz cilj prošla za 30,033 sekunde, dok je treće mesto pripalo Rusiji.
Samo 68 hiljaditih delova sekunde delilo je Srbiju od Mađarske i svetskog zlata.
Uspeh je imao dodatnu težinu jer je ostvaren upravo u Mađarskoj, jednoj od najvećih svetskih kajakaških sila, pred domaćom publikom.
Ali nosio je i posebno istorijsko značenje.
Srbija je samo nekoliko meseci ranije postala samostalna država, pa je generacija koja je nastupila u Segedinu bila među prvima koja je na najvećoj seniorskoj sceni osvajala medalje pod imenom Srbije. Kajakaški savez Srbije u svojoj istoriji uspeha upravo Segedin 2006. beleži kao početak nove ere srpskog seniorskog kajaka nakon osamostaljenja države.
U sećanju samih aktera ostalo je upravo to – osećaj da nisu veslali samo za medalju, već da stvaraju prvi veliki rezultat za novu državu.
Pedesetak dana zajedno – i pravo na Svetsko prvenstvo morali su da izbore
Jedan od najzanimljivijih detalja te priče jeste koliko je malo vremena četverac proveo zajedno pre najvećeg uspeha.
Nisu bili posada koja se godinama pripremala za isti cilj. Naprotiv. Prema sećanju učesnika, zajedno su trenirali svega oko 50 dana, odnosno nešto više od mesec i po.
Do četverca su došli nakon što su Ognjen Filipović i Dragan Zorić već imali uspešan dvosed, a zatim je formirana kombinacija sa Sibinkićem i Đenadićem.
Ni odlazak na Svetsko prvenstvo nije bio unapred zagarantovan. Posada je morala da potvrdi kvalitet i izbori svoje mesto, odnosno da kroz domaću konkurenciju pokaže da zaslužuje nastup u Segedinu.
A onda je usledilo ono što niko nije mogao unapred da obeća – svetsko zlato.
Filipović i Zorić istog dana već osvojili bronzu
Posebno težak dan imali su Ognjen Filipović i Dragan Zorić. Pre finala četverca nastupili su u K-2 na 200 metara i osvojili bronzanu medalju rezultatom 32,912 sekundi.
Nakon toga ponovo su seli u kajak, ovoga puta sa Borom Sibinkićem i Milanom Đenadićem, i u K-4 na 200 metara postali prvaci sveta rezultatom 29,965 sekundi.
U razgovoru dve decenije kasnije ostaje utisak da tada nisu mnogo filozofirali o veličini trenutka. Razmišljalo se o finalu, o medalji, o tome šta treba uraditi u narednih tridesetak sekundi.
Tek kasnije postalo je jasno koliko je veliki bio rezultat.
Ognjen Filipović već imao svetsko zlato
Za Sremsku Mitrovicu ova priča ima posebnu težinu zbog Ognjena Filipovića, jednog od najuspešnijih kajakaša koje je grad dao.
On je već godinu ranije, 2005. u Zagrebu, zajedno sa Draganom Zorićem postao svetski prvak u K-2 na 200 metara.
Filipović i Zorić bili su već formiran i izuzetno uspešan dvosed, a upravo je to iskustvo kasnije postalo važan deo četverca.
Filipović je tako u Segedinu stigao do drugog svetskog zlata, dok je Zorić nastavio niz medalja koji ga je svrstao među najuspešnije sprintere svoje generacije.
Posle Segedina nije bio kraj
Zlatni četverac nije nestao nakon 2006. godine. Naprotiv. Godinu kasnije, na Svetskom prvenstvu u Duizburgu, ista postava – Filipović, Zorić, Đenadić i Sibinkić – osvojila je srebrnu medalju u K-4 na 200 metara.
Iste 2007. godine na Evropskom prvenstvu u Pontevedri osvojili su i titulu prvaka Evrope.
Tako je jedna posada, sastavljena relativno brzo, za kratko vreme stigla do svetskog zlata, svetskog srebra i evropskog zlata.
Danas su na različitim mestima, ali kajak nije nestao iz njihovih života
Dvadeset godina kasnije njihovi putevi su različiti.
Ognjen Filipović nakon takmičarske karijere radio je i kao trener reprezentacije Srbije, a danas svoje iskustvo prenosi mlađima. Posebno je zanimljivo što je njegov sin Dušan Filipović krenuo istim putem i danas vesla za KK „Val“ iz Sremske Mitrovice. Dušan je ove godine izborio mesto u reprezentaciji Srbije za Olimpijske nade, a sam je rekao da mu otac mnogo pomaže, savetuje ga i trenira.
Bora Sibinkić takođe je ostao duboko u kajaku. Nakon sportske karijere radio je kao trener i selektor reprezentacije Srbije. Ministarstvo sporta ga je 2017. godine navodilo kao selektora Srbije, dok su u stručnom štabu bili i Ognjen Filipović i drugi treneri. Sibinkić je tako iz čamca prešao u ulogu čoveka koji stvara i vodi nove generacije.
Milan Đenadić takođe je ostao u sportu i trenerskom radu, radeći sa mlađim kajakašima i reprezentativnim selekcijama.
Dragan Zorić nakon vrhunske sportske karijere otišao je nešto drugačijim putem, ali je ostao vezan za Bačku Palanku, kajakašku sredinu iz koje je potekao i sport koji mu je obeležio veliki deo života.
Njih četvorica danas više nemaju isti raspored, iste treninge ni svakodnevicu reprezentacije. Ali imaju nešto što ih povezuje zauvek.
Ponovo u istom kajaku
Zato je njihovo okupljanje u Sremskoj Mitrovici bilo mnogo više od običnog susreta bivših saigrača. Došli su sa porodicama. Družili se. Pričali o vremenu kada su zajedno trenirali, putovali i takmičili se.
A onda su ponovo seli u kajak. U dresovima u kojima su osvojili svetsko zlato. Simbolično, bez semafora, kvalifikacija, finala i hiljaditinki. Ovoga puta niko nije merio vreme. Nije ni bilo potrebno.
Jer rezultat od 29,965 sekundi odavno je izmeren i upisan.
Pedeset dana rada, 68 hiljaditinki prednosti i uspomena za ceo život
Dve decenije kasnije zlato iz Segedina više nije samo rezultat u tabeli.
Iza tih 29,965 sekundi ostala je priča o četvorici ljudi koji su zajedno trenirali svega pedesetak dana, izborili pravo da odu na Svetsko prvenstvo i onda, pred mađarskom publikom, pobedili za svega 68 hiljaditinki.
Ostala je i priča o generaciji koja je nastupala u trenutku kada je Srbija tek počinjala samostalni sportski život. Ostala su svetska i evropska odličja. Ali možda još važnije – ostalo je prijateljstvo dovoljno jako da ih dvadeset godina kasnije ponovo okupi. Ovoga puta u Sremskoj Mitrovici. Sa porodicama. I ponovo u istom kajaku. Pre dvadeset godina bili su najbrži četverac na svetu. Danas su četvorica ljudi koji najbolje znaju šta je sve stalo u tih 29,965 sekundi.
