U Srbiji zakon, bar na papiru, važi za sve. Međutim, pojedini mediji i dalje veruju da mogu preuzimati tuđe fotografije, pa čak i one na kojima su deca, bez dozvole i bez posledica. Kada stignu presude i kazne, tada se odjednom predstavljaju kao „žrtve“, pozivaju se na slobodu medija i traže podršku javnosti.
Tako je i u slučaju jednog medija iz Srema, čiju je presudu nedavno potvrdio Apelacioni sud. Glavna urednica obavezana je da plati 160.000 dinara (100.000 za odštetu i 60.000 za troškove) zbog objavljivanja fotografije dece na prijemu kod predsednika Opštine Inđija, koju je preuzela sa opštinskog sajta.
Sporna fotografija objavljena je uz vest o podeli meda deci koja treniraju karate, što je izazvalo reakciju roditelja i seriju tužbi. Ukupan iznos koji ovog medija potencijalno može platiti, s obzirom na preostale tužbe, mogao bi premašiti milion dinara.
IGlavna urednica tvrdi da se radi o SLAPP tužbama, koje navodno imaju za cilj gašenje medija. Međutim, jedno pitanje ostaje ključno: Da li je opravdano tražiti pomoć javnosti kada je kazna posledica očiglednog kršenja zakona?
Autorska prava — temelj novinarske etike
Poštovanje autorskih prava predstavlja temelj novinarske etike. Mediji su obavezni da se pridržavaju zakonskih normi i pravila u vezi s priznavanjem autora video zapisa i fotografija. Nepravilno navođenje autora ili neovlašćeno korišćenje tuđih materijala može rezultirati visokim kaznama, a brojni slučajevi iz prakse to potvrđuju.
Na primer, medij iz Mačve, sa više od šest decenija tradicije, 2022. godine platio je 600.000 dinara zbog objavljivanja fotografija bez adekvatnog navođenja autora. Drugi medij iz Srema platio je 300.000 dinara jer je objavio fotografiju pod pogrešnom tvrdnjom da je bila u njihovom vlasništvu. Prema nezvaničnim informacijama, više od 200 medija platilo je istom fotografu za isti materijal.
Dodatno, objava videa snimljenog u kafiću, gde postoji pitanje odobrenja snimanja, brzo se proširila na nacionalnim medijima i privukla pažnju autora, koji je imao puno pravo da potražuje odštetu.
Kako društvene mreže postaju sve prisutnije u svakodnevnom životu, javljaju se i brojna pitanja u vezi s autorskim pravima. Jedan slučaj sa udruženjem koje promoviše Frušku goru jasno pokazuje koliko su ovi aspekti ozbiljni i komplikovani.
Naime, 2020. godine jedno udruženje bilo je označeno na objavi koja je sadržala fotografiju Bešenovačkog jezera sa naznakom imena autora. Udruženje je tu objavu podelilo na svom Instagram storiju, što je na kraju dovelo do opomene pred tužbu, a kasnije i do tužbe sa potraživanjem od 75.000 dinara.
Solidarnost da, iznad zakona — ne
Važno je podsetiti da su mnogi mediji u Srbiji, od nacionalnih do lokalnih, već platili visoke kazne zbog neovlašćenog korišćenja sadržaja. S druge strane, postoje mediji koji ovakve vesti profesionalno prenose i svesno vode računa da ne objavljuju tuđe fotografije, jer poštuju zakon i etički kodeks.
Svi mediji se danas bore za opstanak. Ali da li to znači da bi trebalo svesno da kršimo zakon, pa kad stigne kazna — da tražimo podršku građana jer smo „nezavisni“ i samim tim, navodno, iznad zakona?
Prenošenje vesti o kaznama za medije važno je jer podiže svest o ranjivoj poziciji lokalnih redakcija. Međutim, solidarnost ne može biti izgovor za nepoštovanje zakona.
Zakon jasno kaže: svaka upotreba fotografije deteta bez saglasnosti roditelja je zabranjena, čak i ako je fotografija preuzeta sa zvaničnih sajtova institucija. Sloboda medija ne znači slobodu da se krši zakon. Ona podrazumeva i odgovornost — prema zakonu, prema etici i prema građanima.
Ako želimo poverenje javnosti, moramo biti spremni da budemo odgovorni.
Svi mediji, bilo da su veliki ili mali, nacionalni ili lokalni, nezavisni ili ne, moraju poštovati zakon. To nije pitanje političke boje, već pitanje profesionalizma.
Možda je vreme da se podsetimo: za svakog zakon važi. Za medije — naročito.
