Postoji jedan vrlo jednostavan test da se proveri koliko je neko društvo zaista solidarno: ostanite bez posla. Ne planski, ne iz hira, ne zato što ste odlučili da „odmorite“, nego zato što ste postali tehnološki višak. Ili vam je istekao ugovor. Ili ste, recimo, prekinuli radni odnos jer vas je gazda tri meseca držao bez plate i još vam govorio da treba da budete zahvalni.
I onda – pokušajte da ostvarite pravo na novčanu naknadu.
Vrlo brzo ćete saznati da „pravo“ u Srbiji ne znači uvek i pravičnost. Da biste imali pravo na naknadu, morate biti nezaposleni, ali ne bilo kako. Morate biti nezaposleni po zakonu – precizno, sa minimum 12 meseci staža, sa eventualnim prekidima ne dužim od 30 dana, i naravno, da nikako niste sami dali otkaz. Jer ako jeste – e pa, to vam je „vaša odluka“, pa sad i posledice treba da budu vaše.
Pravo na naknadu imaju samo oni koji ispunjavaju precizne zakonske uslove (12 meseci osiguranja u 18 meseci, bez dužih prekida).
U prevodu: ne samo da ste ostali bez posla, nego ste i krivi za to.
Naravno, sve to piše u zakonu. Članovi, stavovi, procenti, koeficijenti, osnovice. Nema šta, sistem je uštiman. Sve se zna do poslednje decimale. Samo što se čovek u toj preciznoj mašineriji – vrlo lako zagubi.
Jer sistem ne zna da ste vi možda radili „na crno“ tri godine, verujući da će vas jednog dana prijaviti. Nije to njegova briga. Sistem ne zna ni da vam je otkaz uručen na hodniku, bez objašnjenja. Ne zna da ste samohrani roditelj. Da imate kredit. Da ste očajni.
Ako je radni odnos prekinut voljom zaposlenog (npr. sam je dao otkaz), nema prava na naknadu.
Sistem zna samo – da li ste ispunili uslove.
I kada ih niste ispunili, dobijate poruku: snađi se sam.
Mnogi ljudi u Srbiji rade neformalno („na crno“) i kada ostanu bez posla, ne ostvaruju nikakva prava.
Možda najporaznije od svega jeste to što se, i kada ispunite uslove, retko ko u toj pomoći zaista oseća podršku. Kada vam na račun leže nešto više od 20.000 dinara mesečno (nakon odbitka doprinosa), to nije „država stala iza vas“. To je više kao – „evo ti, pa gledaj šta ćeš“. I još vam kažu da je to privremeno. Da tražite posao. Da se „aktivirate“.
A vi ste možda već konkurisali na pet mesta. Možda ste se prekvalifikovali. Možda ste iz sela gde ni nema oglasa za posao. Možda ste žena od 55 godina, koja ne zna ni odakle da krene. I možda više od svega želite da radite – samo da vas neko vidi.
Ali vas nema u statistikama. Nema vas ni u vestima. Nema vas ni među „uspešnim primerima zapošljavanja“. Imate samo to jedno rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje, u kojem piše koliko vredite. I kada istekne tih par meseci – više nemate ni to.
Sistem vas više ne vidi. I više niste nezaposleni – sad ste samo nevidljivi.
Postoje ljudi koji ne znaju da treba da se prijave u roku od 30 dana, pa izgube pravo.
I zato kad sledeći put neko kaže kako država „pomaže nezaposlenima“, postavite jedno jednostavno pitanje: kome tačno pomaže? I po čijim pravilima?
Nakon isteka perioda naknade (od 3 do 12 meseci), nezaposleni ostaju bez ikakve pomoći.
Jer sve dok podrška bude rezervisana samo za „pravilno nezaposlene“, dok se ljudi koji su zaista radili tretiraju kao greškom izostavljeni, i dok nam pomoć dolazi tek kad se savršeno uklopimo u obrazac – to nije socijalna zaštita.
To je administrativna selekcija. Sa pečatom.
I porukom: „Snađi se.“
