Dete koje je živelo u lošim uslovima, gledajući stalno nasilje u porodici, nepoštovanje oca prema majci i obrnuto, povlačilo se u sebe, i bilo u stalnom strahu, šta god bi počelo da priča roditelji bi ignorisali, zanemarivali, kritikovali ga, jednom rečju uskraćivali ljubav. Da li to dete može da bude empata?
Ona osoba koja nije dobijala dosta ljubavi u detinjstvu, neće umeti ni da pruži ljubav drugim ljudima. Neće umeti da oseća, saoseća. Biće neosetljiva na tuđe boli, neće ih razumeti. Najčešće će to biti introvert, i pošto se roditelji nisu bavili njime u najranijem uzrastu, zanemarivali su ga, ako se osećao odbačeno, neće moći biti ni empata. Posebno ako je to dete doživelo bilo kakvo nasilje ili traumu. Traume se leče, ali ta osoba će zauvek biti u okovima prošlosti, i u tome šta je doživela i preživela.
Živimo u vremenu pogrešnih vrednosti, vremenu gde su se ljudi otuđili zbog sticanja materijalnog bogatstva, žudnje za sopstvenim životom, zanemarili decu, prepustili ih informacionim tehnologijama, gde je deci telefon najbolji prijatelj. S njim ležu i ustaju. Nije to samo kod dece, adolescenata, tome smo svi izloženi.
Naši životi su na izvolte! I naši životi su mahom upropašćeni!
Ljudi imaju po nekoliko hiljada “prijatelja” na društvenim mrežama, dok u realnom životu jednog ili dva prijatelja, čak nijednog.
Zašto je sve to tako? Zato što su nas upravo društvene mreže otuđile, udaljile od porodice, rodbine, pravih prijatelja. Izgubili smo osećaj sa stvarnošću, nestala je ljubav, razumevanje, poštovanje, radost, sreća i zahvalnost.
Težnja da budemo uspešni, bogati, slavni je na dohvat ruke. Za to su zaslužne društvene mreže!
I tako zarobljeni u virtuelnom svetu čovek je postao sam sebi dovoljan.
I o kakvoj onda empatiji da pričamo?!
Ljudi zavide jedni drugima, mrze se, raduju se tuđoj nevolji, ne prihvataju drugačija mišljenja i koriste društvene mreže da bi nekog potcenili, omalovažili, pravili spletke, izmišljali laži o nekom i tako ih širili u beskonačno.
Ipak ima i onih koji imaju dobro izraženu intuiciju, oni koji su emocionalno inteligentni, ali su u manjini.
Njihova izražena intuicija i jaka emocionalna inteligencija im pomažu da na osnovu govora tela, mimike, intonacije, posebno energije koju osete svetlu (pozitivnu) ili mračnu (negativnu) dobiju jasniju sliku o nekoj osobi.
Pokušajmo da verujemo svojoj intuiciji, a ne da je tek tako odbacujemo kao neku iluziju ili misteriju. To je najjači znak koji dobijamo od Univerzuma, Boga ili kako mi to drugačije želimo da nazovemo.
Ako mi delimo ljude na dobre i lose, u velikom smo paradoksu ili nam se desilo da nam je određena osoba u početku bila dobra i onda je iznenada postala loša. Tu grešimo! Ta osoba je oduvek bila takva, ali mi smo to vešto otpuštali i disocirali te njene lose osobine. Previše smo je idealizovali i nismo verovali podvesnom i našoj intuiciji. Ako sumnjaš, onda nemoj! To je nepisano pravilo za sve one koji se često dvoume.
Empata je inače postala i “misaona imenica” u današnjem vremenu, ali će ipak (nije sve tako crno) onaj ko je empata biti dobar slušalac i neće voditi neke razgovore “sa sobom”, nego će potpuno posvetiti pažnju i razumevanje za osobu koja je u problemu, teško joj je i ne može da nađe izlaz iz određene situacije.
Empate su brižne, saosećajne, pokušaće da se stave u ulogu osobe kojoj je teško ili pati zbog nečega, te da joj pomognu i pruže podršku.
Biti empata može biti i pogrešno protumačeno, interpretirano. Onda takvi ljude (ljudi empate) gube svoj mir i često može da dođe sindroma izgaranja tj. burn out-a. Takvim osobama je onda teško da sebe vrate u balans i povrate energiju. Najčešće se onda okreću tišini, prirodi, molitvi, meditaciji i sl.
To su uglavnom “hristoliki” ljudi koji duboko veruju da se dobro dobrim vraća i da je oprost odlika jakih.
“Ne čini drugom što ne želiš sebi”.
Veruj, sve se vrati!
K. Zukić, Nlp, lc terapeut
