Ne treba nam vremenska mašina da bismo znali šta će se dogoditi kad se očisti divlja deponija na starom vašarištu u Laćarku – znamo da će vrlo brzo niknuti nova. A ovog puta, postavljen je rekord: manje od dve nedelje od poslednjeg čišćenja, i evo – smeće ponovo svuda.
Fotografije govore više od bilo kog apela, objašnjenja ili obećanja. Gradske službe rade, inspekcije obilaze teren, „Komunalije“ skupljaju pse, ali džabe sve – ako se svest ne promeni.
Prema informacijama iz Gradske uprave Sremske Mitrovice, komunalna inspekcija je na terenu, ali je prepoznavanje i kažnjavanje počinilaca gotovo nemoguće bez svedoka ili video-nadzora. Mesna zajednica Laćarak uputila je još jedan apel građanima – ne pravite nove divlje deponije.
Ali koliko puta je taj apel već ponovljen? Koliko puta smo čistili, pisali, snimali, molili? Koliko puta se istovarena prikolica tretirala kao „izolovan incident“? Rezultat? Nova gomila smeća – na mestu stare.
Da bi se razumela upornost ovog problema, neophodno je pogledati unazad.
2007: Početak sanacije
Sremska Mitrovica je te godine prvi put formalno ušla u borbu sa divljim deponijama kroz lokalni program sanacije, uz podršku Fonda za zaštitu životne sredine. Za Laćarak je obezbeđeno 10 miliona dinara. Deponija u Laćarku je uklonjena, zemljište rekultivisano, posađeno drveće.
2008: Povratak đubreta
Samo godinu dana kasnije – nova deponija. Građani su se vraćali istim navikama, a ni sistem nije postavio prepreke – niti u vidu fizičke barijere, niti redovnog nadzora.
2010: Eskalacija
Nacionalni mediji izveštavaju o animalnom otpadu, životinjskim leševima i potpuno nesankcionisanom bacanju otpada. Šokantne izjave meštana („seku butke sa uginulih svinja“) potvrđuju potpuni kolaps kontrole. Samo šest meseci nakon čišćenja – nova deponija, još gora.
2012–2014: Investicija bez promene svesti
Otvorena je regionalna deponija u Jarku, udaljena svega četiri kilometra od Laćarka. Projekat vredan preko 6 miliona evra, realizovan u saradnji sa Šapcem. Time je obezbeđena zakonska i infrastrukturna mogućnost da se sav otpad odlaže pravilno.
Ali ni to nije promenilo navike: mnogi i dalje biraju da „skrenu s puta“ i istovare đubre tik uz livadu. “Brže je, niko ne gleda, nije moj problem.”
2015–2020: Iz godine u godinu, ista slika
U 2015. ponovo slike uginulih životinja u kanalima. Ponovo izveštaji inspektora o “teškoj identifikaciji počinilaca”. Komunalna policija priznaje da je jedina nada da ih “uhvate na delu”. Do toga uglavnom ne dolazi.
2017: Kampanja bez efekta
Kampanja “Ne sa strane – u kantu sve može da stane” pokušala je da utiče na svest. Nije uspela. Građani koji su odgovorni za nastanak deponija, kažu da “nemaju gde da bace”, dok se komunalni kontejneri redovno prazne i postoje alternativna rešenja.
Od 2017. do 2020. beleže se godišnje akcije čišćenja, ali i povratak deponija u proseku na svakih 3 do 6 meseci.
2021–2025: Napredak u dokumentaciji, ali ne i u rešavanju
Softverska rešenja, bez rezultata
Uvedene su mobilne aplikacije za prijavu divljih deponija. Prijave rastu – ali rastu i deponije. Reakcije nadležnih su i dalje reaktivne, ne preventivne. Ne postoji sistem za identifikaciju uzorka – ni ko baca, ni kada.
2023: Zakonske izmene
Usvojen je novi Zakon o upravljanju otpadom, kojim se pooštravaju kazne za nepropisno odlaganje otpada. Međutim, inspektori i dalje ističu da su im je “vezane ruke” – ne mogu da dokažu ništa bez materijalnih dokaza.
2025: Fotografije kao deja vu
Fotografije zabeležene 11. juna 2025. gotovo su identične onima iz 2015. godine. Isti tip otpada. Isti komentari na društvenim mrežama. Isti izostanak sistemske kaznene politike.
Ko je odgovoran? Odgovor je kompleksan. Tehnički – svi
Problem deponije nije tehničke, već društvene prirode. Problem nije u nedostatku kanti. Problem je u tome što se neko svake večeri parkira na starom vašarištu ili na nekom drugom mestu, pogleda oko sebe – i istovari prikolicu đubreta. Jer zna da ga niko neće videti. I zna da to „nije njegov problem“.
A jeste. Naš je.
